Zaštita životne sredine u građanskom pravu

Nacionalni i multinacionalni privredni subjekti ali i pojedinci, povodeći se za svojim, pojedinačnim i grupnim ekonomskim ili drugim interesima, uglavnom nisu voljni da učine ozbiljniji korak da se ovakav trend zaustavi.

Životna sredina se mora zaštititi kako bismo postigli uravnoteženje potrebe čoveka za daljim industrijskim rastom i razvojem, sa jedne strane, i njegovog prava na zdravo okruženje, sa druge strane.

Ovaj balans je najbolje formulisan kroz princip održivog razvoja.

U našem pravnom sistemu postoje različiti mehanizmi za zaštitu životne sredine i prava građana i to ustavnopravni, upravnopravni, krivičnopravni ali i građanskopravni.

Građani ne koriste često ta svoja prava i ne podnose tužbe parničnom sudu radi zaštite od štetnih dejstava, zračenja ili isparenja imisija.

Zakon o zaštiti životne sredine daje širi aspekt zaštite i definiše zagađivača kao pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću ili neaktivnošću zagađuje životnu sredinu.

U slučaju zagađenja može se tražiti da zagađivač koji je prouzrokovao zagađivanje životne sredine preduzme neophodne mere radi smanjenja šteta u životnoj sredini ili uklanjanja daljih rizika, opasnosti ili sanacije štete u životnoj sredini a ako šteta ne može da se sanira odgovarajućim merama da naknadi vrednosti uništenog dobra (čl. 104-105).

Građanskopravna zaštita je predviđena i drugim propisima i tiče se ograničenje prava svojine u interesu suseda ili u opštem interesu, a sastoji se u obavezi vlasnika nepokretnosti da se uzdržava od radnji ili otklanja uzroke koji potiču od njegove stvari, a kojima se ometa ili otežava korišćenje susedne nepokretnost.

Ova zaštita počiva na obavezi vlasnika nepokretnosti da trpi štetne uticaje – imisije (u vidu dima, pare, vode, smrada, svetlosti, buke i tako dalje) sa susedne nepokretnosti, ukoliko nisu prekomerne, te u njegovom pravu da traži zabranu imisija koje prelaze granicu tolerancije.

Poreklo zaštite od imisija nije u zaštiti od ekoloških pretnji, već u susedskom pravu koje reguliše odnose vlasnika nepokretnosti koje se graniče, ali se može primeniti i na zaštitu od ekološke opasnosti, ako se ona posmatra kao štetni uticaj.

Mora se voditi računa o razlici između klasičnih imisija i novih vrsta zagađivanja (tzv. industrijsko zagađenje), a koji dovode do razlikovanja sredstava građanskopravne zaštite, odnosno tužbi koje se mogu sa uspehom koristiti. Kod nas se je ova vrsta zaštite propisana članom 5. stavom 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Postavlja se pitanje šta je to uobičajena mera imajući u vidu prirodu nepokretnosti i njenu namenu, kao i mesne prilike, pa neki autori smatraju da se kod imisija koje predstavljaju veću pretnju životnoj sredini, treba, umesto kriterijuma odnosno standarda „podnošljivosti i pažnje prosečnog čoveka“, a koji kriterijumi mogu biti zloupotrebljeni i različiti za većinu ljudi, uvede mogućnost veće objektivizacije kroz merenje imisija standardima prirodnih i medicinskih nauka u pogledu njihovog delovanja na zdravlje ljudi (D. Lepetić, Štetne imisije i prirodno pravo, Pravni život br. 9/95, 1995).

U parničnom postupku to bi značilo da bi se sud, u proceni prekomernosti štetnih uticaja, morao sve više oslanjati na veštačenje stručnjaka odgovarajućeg profila, a sve manje na navedeni pravni standard, osim u situacijama kada su ovi štetni uticaji nemerljivi, na primer, u slučaju širenja smrada, kada bi se primenjivao pravni standard prosečnog čoveka.

Zaštita od štetnih ekoloških imisija može se u građanskom sudskom postupku ostvariti kroz mehanizme obligacionog i stvarnog prava.

Obligacionopravna zaštita se postiže putem tužbe iz člana 156. Zakona o obligacionim odnosima.

Njime se predviđa da svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatna šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost od štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama, te da će sud na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj to sam ne učini.

Međutim, ova je zaštita ograničena time što, ukoliko šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, ali se i u tom slučaju može zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje.

Stvarnopravna zaštita prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa se ostvaruje na više načina.

Tužba za smetanje državine iz čl.77 ZOSPO može biti veoma efikasna u pogledu otklanjanja štetnih imisija jer je postupak po njoj hitan, a na tužiocu ne stoji teret dokazivanja vlasništva ili pretpostavljenog vlasništva, već samo činjenice da je on poslednji mirni držalac neke stvari i činjenice da ga je tuženi smetao u mirnoj državini.

S tim u vezi, najbrža stvarnopravna zaštita od imisija mogla bi se postići kroz institut privremene mere u sporu za smetanje državine iz člana 451. Zakona o parničnom postupku kojim je propisano da sud, u toku celog postupka po tužbi za smetanje državine, može po službenoj dužnosti, bez saslušanja protivne stranke odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja hitne opasnosti, protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete.

Slabost ovog vida zaštite je u tome što je privremena i važi samo da pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Tužba iz člana 42. Zakona osnovama svojinsko pravnih odnosa – poznata i kao negatorna tužba se smatra pogodnom za zaštitu od ekoloških imisija zato što štiti vlasnika i od budućeg uznemiravanja, ukoliko postoji mogućnost da se ono ponovi.

Međutim, kako njome nije pružena mogućnost uklanjanja izvora ekoloških imisija nastalih od industrijskih zagađivača koji svoju delatnost vrše uz odobrenje državnih, pre svega upravnih organa (kada se može tražiti samo preduzimanje mera, na primer, u vidu postavljanja filtera i eventualno naknada štete), mnogi autori je smatraju manje pogodnom za ekološku zaštitu od tužbe iz čl.156. ZOO, koja pruža upravo ovakvu mogućnost, a njom se njome štiti interes neodređenog broja lica ili tačnije, svačiji – opšti interes.

Ono što se takođe zamera stvarnopravnoj ekološkoj zaštiti kroz instrument negatorne tužbe, je i to što zavisi od autonomije volje stranaka.

To znači da vlasnik stvari koja trpi prekomerne ekološke imisije može odlučiti da ne podnese tužbu za prestanak uznemiravanja, a i ukoliko je podnese, može je u toku postupka povući ili se odreći tužbenog zahteva, čime bi za životnu sredinu mogla nastupiti velika i teško nadoknadiva šteta.

Ova osobina građanskopravne zaštite potiče iz same suštine parničnog postupka, u kome princip autonomije volje stranaka dominira kao jedno od osnovnih načela, tako da sud pokreće mehanizme zaštite samo po predlogu, ili tačnije tužbi stranke, a nikada po službenoj dužnosti.

Može se naglasiti da ova tužba pruža dobru zaštitu za ekološke štete nastale od manjih, neprivilegovanih zagađivača, te da je u tom smislu uputno njeno korišćenje.

Međutim, ona se pokazuje prilično neefikasnom kada su u pitanju veći, tzv. privilegovani zagađivači u čijim štetnim imisijama nema protivpravnosti jer su snabdeveni odobrenjem državnog organa.

U tom je slučaju licu čija nepokretnost trpi štetu od prekomernih ekoloških imisija na raspolaganju je samo zahtev za naknadu štete, koji se kod ove tužbe pojavljuje kao sporedan ili je može u potpunosti zameniti.

Kao znatan problem, postavlja se i pitanje velikih industrijskih postrojenja i zagađivača kojima se ne može izreći zabrana daljeg rada ukoliko imaju odobrenje državnog organa, a usled nepostojanja protivpravnosti.

Ovakav stav zauzima sudska praksa, a njegova primena dovodi do toga da zagađivači pomeraju pojam mesnih prilika iz čl.5 ZOSPO u svoju korist, povećavajući količinu dozvoljenog zagađenja koje vlasnici susednih nepokretnosti moraju da trpe.

Od njih se može zahtevati samo preduzimanje mera na smanjenju zagađenja ili naknada štete.

Zbog toga je neophodno postojanje nove vrste pravne zaštite kojoj bi se prilagodio i parnični postupak, uvođenjem nove vrste posebnog parničnog postupka.

Zakonodavac je to i pokušao donošenjem Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine i to odredbama čl. 494. do 505. Zakona, u Glavi XXXVI, gde je bio predviđen „Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana“ kao novi poseban parnični postupak koji u domaćem procesnom sistemu do sada nije postojao, ali je Ustavni sud Srbije ove odredbe proglasio neustavnim svojom odlukom IUz broj 51/2012 od 23.05.2013.godine.

Može se zaključiti da moderno doba nosi sa sobom potrebu sveobuhvatnije pravne zaštite čovekove okoline. Ona može i mora biti javno i privatnopravna, iako zaštiti opštih interesa više odgovaraju metodi javnopravnog karaktera zbog kolektivnog karaktera interesa koji se štite kroz pravo na zdravu životnu sredinu.

Dalje perspektive građanskopravne zaštite ekoloških dobara treba videti u mogućnosti ukrštanja sa javnopravnom zaštitom, bilo kroz davanje ovlašćenja državnim organima (na primer javnom tužiocu) da pokreće građanske postupke za zaštitu životne sredine, kroz uvođenja posebnih institucija zaštitnika tih prava ili kroz uvođenje posebnog parničnog postupka u kome bi se kao objekat zaštite pojavljivao opšti, pa i ekološki interes.

Autorke su sutkinje Višeg suda u Beogradu