Zašto bežite od javne rasprave?

Pođimo redom. Poštujući demokratske principe Ministrstvo pravde je formiralo mešovitu radnu grupu za izradu Zakona. U tu radnu grupu ušli su stručni predstavnici zainteresovanih državnih organa, predstavnici nevladinog sektora i kolega Dejan Milenković iz YUKOM-a, kao zvanični predstavnik Poverenika i Zaštitnika građana. Još dok smo radili na Zakonu više puta smo pozivali kolegu Milenkovića da se organizuje javna rasprava ako smatra da ima nešto sporno u tekstu Zakona. Ovo će potvrditi i drugi članovi radne grupe. Međutim, kolega Milenković, kao predstavnik Poverenika i Zaštitnika građana, nije prihvatao javnu raspravu. Ili nije prenosio informacije organima koje je predstavljao?

Pošto kolega Milenković ponosno iznosi svoju biografiju, neka mi dozvoli da i ja podsetim na neke detalje iz moje. Nije toliko bitno da sam dosta davno završio Pravni fakulet Univerziteta u Beogradu kao student generacije, bio stipendista Fonda za mlade talente, završio poslediplomske i magistrirao, položio pravosudni… Za ovu priču je mnogo važnije da sam, često zajedno sa kolegom Milenkovićem, učestvovao u pisanju naučnih radova baš iz oblasti prava sistema bezbednosti. Još pre četiri-pet godina zajedno sa više stručnjaka iz ove oblasti, među kojima je bio i prof. Vladimir Vodinelić, pisao sam knjigu o zaštiti tajnih podataka i podataka o ličnosti. Pisali smo i knjigu o pravnim aspektima reforme sistema bezbednosti. Pročitao sam sve radove kolege Milenkovića iz ove oblasti, čak smo i veliki deo Nacrta zakona o tajnama koji je on, zajedno sa poverenikom, pisao pre dve godine prepisali u naš Predlog. Ali, nije to kolega Milenković čitao, on više voli da vodi nekorektne i lične rasprave nego da „izađe na crtu“ i pred stručnom javnošću iznese argumente.

Kolega Milenković u svom tekstu uopšte nije pisao o Predlogu zakona, pa ću iskoristiti priliku da kažem nešto na tu temu. Srbija je među retkim modernim državama Evrope, ali i sveta, koja nema zakon koji bi na jednom mestu, precizno i jasno definisao koji su kriterijumi za određivanje tajnosti, ko može da „proizvede“ tajni podatak, ko može da dobije tajni podatak i ko kontroliše i sprečava zloupotrebe u ovoj oblasti. Činjenica je da danas preko 400, uglavnom podzakonskih akata, reguliše ovu materiju što niti je transparentno, niti demokratski. Potrebu da se donese moderan zakon, naročito u svetlu evropskih integracija, prepoznalo je Ministarstvo pravde.

Predloženi zakon precizno i veoma strogo određuje kriterijume da bi nešto moglo biti tajna i precizno se nabrajaju ovlašćena lica za određivanje tajnosti podataka. Ukida se, inače nejasna, podela tajni na državnu, službenu i vojnu i umesto toga se uvodi samo jedna tajna sa četiri stepena – „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“. Prepoznaje se zaštita tzv. „duvača u pištaljku“ odnosno insajdera time što se uvodi princip da se tajnim podatkom ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela ili neke druge nezakonite radnje (član 3). Rokovi za čuvanje tajnih podataka su mnogo kraći nego u svetu, uvedena je i periodična procena tajnosti podataka, objavljeni su tekstovi bezbednosnih upitnika, itd. Takođe, posle usvajanja ovog zakona aktualizovaće se i izmene drugih propisa, a među njima i propisa koji regulišu otvaranje dosijea.

E sada, ostaje da kolega Milenković objasni, ako može na stručnoj javnoj raspravi – gde u Predlogu zakona piše da je Povereniku potrebno odobrenje za pristup tajnim podacima iz njegove nadležnosti. Tvrdim (pročitajte članove 38. i 67) da jedino što mu treba jeste legitimacija koju dobija bez provere, bez velikih formalnosti, uz puno poštovanje njegove funkcije. Ili gde to piše da će službe kontrolisati same sebe, što takođe nije tačno. Svaki tajni podatak će imati svog „kontrolora“ – sud, Poverenika, Zaštitnika građana, Državnu revizorsku instituciju itd., u skladu sa njihovim nadležnostima. Po predloženom zakonu ni predsednik Republike, ni predsednik Vlade ili predsednik Narodne skupštine i svi drugi organi koje su građani direktno izabrali neće imati pristup svim tajnim podacima već samo onim koji su iz njihove nadležnosti. Isti princip mora se primeniti i na kontrolne organe koje bira Narodna skupština – pa i na Poverenika ili Ombudsmana. Određene tajne podatke kontrolisaće predsednik Vrhovnog suda. A niko, ni državni organi ali ni Poverenik ili kolega Milenković ne mogu biti iznad Suda.

I na kraju jedna molba za kolegu Milenkovića – ako nemate stručnih argumenata, nemojte biti maliciozni i „udarati“ na ličnost.

Autor je predsednik Radne grupe za izradu Predloga zakona o zaštiti tajnih podataka