Zašto ćute sportisti?

Nije lako objasniti taj paradoks. Jer Srbija je i zvanično po većini parametara najsiromašnija zemlja Evrope, a ima Novaka Đokovića trostrukog sportistu sveta, i u samom je vrhu na kontinentu i na planeti, ne samo u muškoj već i u ženskoj košarci. Pa onda u ženskoj i muškoj odbojci, povremeno i u rukometu. Vaterpolistima po broju trofeja već dugo niko nije ravan. U vrhu su i pojedinci: atletičarka Ivana Španović, veslači, kajakaši, rvači, džudisti, tekvondoisti… Mala zemlja a takva sportska velesila. Objašnjenje tog fenomena je više nego kompleksno, jer ima tu svega: od prirodne obdarenosti mladih sa ovih naših prostora za pokret, za igru i nadmetanje, do motiva koji je postojao u svim zemljama bivšeg komunističkog lagera. Taj motiv se zove beg od siromaštva. Pobeći i obezbediti sebi pristojan život u biznisu zvanom sport. Suština je međutim u organizaciji, u vanserijskom stručnom radu i u disciplini naših devojaka i mladića, odnosno njihovoj potpunoj posvećenosti sportu.

Postoji međutim i u toj našoj najuspešnijoj oblasti društvenog života i rada, druga strana medalje. U eri sveopšteg propadanja kada sportski uspesi deluju kao antidepresiv lek čitavoj naciji, političari ne prepuštaju priliku da sve te sjajne rezultate na međunarodnoj sceni – pripišu državi odnosno sebi, iako sa tim uspesima nemaju apsolutno nikakve veze. Sportisti nažalost svojim ćutanjem takvu nečasnu rabotu političara podržavaju. Neki čak to rade i otvoreno. Ima naravno i suprotnih primera ali su usamljeni.

Savo Milošević recimo bio jedini fudbaler i reprezentativac, sportista uopšte, koji se suprotstavio režimu svog prezimenjaka Slobodana. Za vreme demonstracija 96/97. u akciji Kordonom protiv kordona igrao je mali fudbal sa studentima u Kolarčevoj ulici. To znam jer sam sudio tu utakmicu. Posle Evropskog prvenstva 2000. obukao je majicu Otpora. Protivio se i dugoj vladavini Tomislava Karadžića u fudbalu, ali je u tom duelu poklekao. Možda i zbog porodične tragedije koja ga je zadesila. Predsednik Saveza mu je latinskom lukavošću ponudio da za, kako je rekao, bolje fudbalsko sutra, uzme jednu od funkcija u Savezu. Milošević je to prihvatio i od tada zaćutao.

Ali zašto čitava sportska struka osim, Dude Ivkovića i Duška Vujoševića ćuti? Odgovor ne može biti, mi smo sportisti, mi se ne bavimo politikom. Jer sport je nevladin sektor a to znači da političari, politizacijom sporta direktno ulaze u civilni sektor života. Ko će sport odbraniti od političara ako ne sportisti? Srbija jedino u sportu ne liči na samu sebe. Šta se to događa sa tolikim mladićima i devojkama koji su nešto najbolje što imamo na međunarodnoj sceni. Zašto ćutke podnose laži koje im se serviraju? Zar ne vide u kakvoj državi žive?

I zašto ne vide da ogroman novac iz državne kase namenjen njima, odlazi u džepove ljudi koji rade u nekakvom Sportskom savezu Srbije običnoj birokratskoj hobotnici? Zar su kao mladi ljudi toliko potonuli u komformizam sadašnjosti i ne razmišljaju o budućnosti? Kako je moguće da ti pobednici Olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava, ne vide da je za četvrt veka vladavine nacionalista, Srbija na opštem planu postala društvo luzera. Moram na ovom mestu podsetiti kako je na pokušaj politizacije njegovih uspeha, reagovao Mate Parlov, neponovljivi bokserski šampion iz bivše velike države. Bio je evropski, svetski i olimpijski pobednik. Kada su ga pitali da li će na izborima podržati HDZ, odgovorio je: „Šta vam pada na pamet. Ja nisam hrvatski, ja sam svetski prvak.“

Zar naši šampioni ne vide da je za njihove vršnjake u zemlji, jedina promena koju vlast dozvoljava, promena mesta boravka. Hoćete u Evropu, izvolite, imate autobuse, vozove, avione pa putujte. Nama je lepo i u Beogradskom pašaluku zvanom Srbija bez pokrajina. Vlastodršci se plaše sveta, jer im „otima“ Kosovo. A oni uz pomoć Rusa, to Kosovo koje više nije srpsko, navodno brane. Zašto bi oni nešto menjali, zašto bi bilo šta radili za opšte dobro kad je dovoljno da im „Služba“ napravi balvan barikade, a da oni viču: „Ne damo naša ognjišta, ne damo kolevku srpstva Kosovo, i Kosovo je srce Srbije“. Mogu oni svojim neznanjem, arogancijom, glupošću, nasiljem, lopovlukom, nas u Srbiji zamajavati do sudnjeg dana. Ali imaju problema sa svetom u kome dominiraju naši sportisti. Svet je jedina nada za spas Srbije. Jer nije tačno da je gubitništvo naša sudbina. Sportisti su najbolji dokaz za to. Ono što se zove kob ili sudbina, samo je rezultat našeg nedovoljnog razmišljanja i neverovanja u sebe. Primeri sportistima moraju biti nekadašnji Savo Milošević, sadašnji Aleksandar Šapić i Novak Đoković. Oni kao i Duda Ivković i Dule Vujošević veruje u sebe, razmišljaju i javno saopštavaju šta misle. Nemoguće je da toliki šampioni, srebrni i bronzani momci i devojke ne znaju kakvo je stanje u zemlji i da ćutke prelaze preko laži. Zašto prihvataju da njihovi uspesi budu zloupotrebljavani u političke svrhe. Recimo olimpijski pobednik Davor Štefanek koga je kao mladog i anonimnog stipendirao Filip Cepter, sada za svoj uspeh zahvaljuje predsedniku, premijeru ili bilo kom funkcioneru. Kao da ne zna da je novac iz budžeta, za njegove pripreme i nagrada za zlatnu medalju naš a ne njihov. Okrenite se sportisti malo oko sebe. Da li ste čuli da je nekadašnja reprezentativka i majka troje dece Stanka Pejović, štrajkovala glađu kako bi nadležni uključili struju Sportskom društvu Radnički. A vi se zahvaljujete i svojim ćutanjem podržavate one, koji lopovima iz Zvezde i Partizana dozvoljavaju i da treniraju pod reflektorima, iako ne plaćaju struju godinama.

„Moralni ljudi, a samo takvi mogu voditi državu i biti korisni narodu, ne smeju nikada pribegavati nasilju. Jer ima mnogo razloga zbog kojih si spreman da umreš, ali ni jedan zbog kojeg bi bio spreman da ubiješ. Cilj nikada ne može opravdati nedostojna sredstva, inače će propasti i pojedinac i narod koji se toga prihvate. Moralne vrednosti moraju biti iznad svega.“

Upamti ove reči velikog indijskog vođe Mahatme Gandija, sportska Srbijo, i probudi u sebi „zaspale pse“. Nije svako ćutanje zlato.