Zašto idemo na izbore

Ovaj megalomanski projekat samo je najadekvatnija slika svega pogrešnog u načinu na koji se razvijaju naši gradovi i društvo. Izbegavajući svaku javnu debatu, ignorišući sva mišljenja i društvenu realnost, i zaobilazeći sve norme, nepovratno smo dali stotinu hektara najvrednijeg zemljišta i preko milijardu evra javnih sredstava. I to ni manje ni više nego u izgradnju kvadrata od čije prodaje će neko drugi profitirati i u kojim će se zapošljavati ljudi na minimalcu da prodaju uvezenu robu. To niti odgovara na potrebe Beograda i Srbije, niti je proizvod demokratskih procesa. A udaljenost od demokratije i odgovornosti ove vlasti i samog projekta verovatno najbolje oslikava to što ni posle 20 meseci niko nije odgovarao za državno organizovano rušenje u Hercegovačkoj. Jurišnike progresa ne zanima ništa što im stoji na putu: ni objekti, ni institucije, ni ljudi. Desetine hiljada ljudi koji zahtevaju odgovornost na ulicama, hiljade primedbi na prostorne planove, stotine prijava raznim inspekcijama i krivične prijave za korupciju – sve to je irelevantno za političku mašinu koja melje za privatni profit moćnika.

To se mora promeniti, Beograd se mora razvijati u skladu sa potrebama ljudi koji u njemu žive – to je stav sa kojim Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd ide na predstojeće beogradske izbore. Ne treba da čudi to što već dugo vremena postojeći politički akteri i procesi ostaju indiferentni spram ovih potreba. Politički sistem je ustrojen tako da građani ne mogu da utiču na odluke svojih predstavnika: peticije formalno nisu ni prepoznate, građanske inicijative i referendum su gotovo neizvodivi, zborovi građana tek savetodavni. A sami politički predstavnici, ti svojevrsni pobednici tranzicije, odvojeni su od problema koje treba da rešavaju, ako već nisu i njihov izvor. Da oni koji donose odluke o prioritetima grada iz prve ruke poznaju probleme prigradskog prevoza, nepristupačnosti pristojnog stanovanja, neisplaćenih zarada, nemogućnosti kretanja sa kolicima i milion drugih svakodnevnih muka samih građana, i njihove odluke bi bile drugačije. Ipak, muke sa našom demokratijom idu i dalje pa oni koji su formalno donosioci odluka dižu ruke tek na zvuk zvonceta.

Grad čiji je razvoj toliko udaljen od ljudi koji u njemu žive ne može biti dobro mesto za život. Ali ono što je važno da shvatimo, neće biti bolje ni ako neki drugi, makar bio i bolji čovek, preuzme kontrolu nad zvoncetom, niti će 110 beogradskih odbornika i odbornica ikada moći da razumeju sve probleme i potrebe grada, građana i građanki. Suprotno uverenju dežurnih analitičara, ni kriza demokratije ni stranputice razvoja se ne rešavaju vraćanjem poverenja ljudi u političare već vraćanjem ljudi u politiku. Da kao društvo imamo mehanizme i uslove da vodimo dijalog o željenom razvoju – to je sistemska promena za koju se borimo od naših početaka i zbog koje izlazimo na izbore. I mada se nekima može činiti naivnim, stvar je zapravo dosta jednostavna: Što je jedno društvo sposobnije da vodi dijalog o sopstvenoj budućnosti, budućnost je svetlija. A dijalog se otvara od najnižih nivoa života u zajednici. Jer kako mislimo da rešimo geopolitičke čvorove ako se ne možemo dogovoriti oko uvođenja kanalizacije?

U proteklom periodu organizovali smo desetine okupljanja na lokalu, kako u vezi konkretnih problema tako i radi šireg razgovora o željenom razvoju kraja, opštine i grada. Plan nam je da se izborimo da mesne zajednice imaju stvarne nadležnosti da se bave životom na sopstvenoj teritoriji, kao i da stvaramo institucionalne mehanizme koji će omogućiti aktivno učešće građana u upravljanju gradskim resursima, i nadzor nad radom gradskih preduzeća. Institucije se moraju prilagoditi građanima, a ne obrnuto. Građani moraju odlučivati o stvarima koje utiču na njihov život, a ne samo o boji autobusa.

Javna dobra moraju služiti svima, a ne najmoćnijima. Preduslov da se kao društvo razvijemo jeste da svako pojedinačno ima garantovan dostojanstven život i uslove za lični razvoj. To podrazumeva da svako ima pravo na životni prostor, da se zdravo hrani, da se leči bez administrativnih prepreka, uči tokom celog života, bude informisan, prevozi se s mesta na mesto, uživa u kulturnim dobrima koji pripadaju celokupnoj zajednici. Da bi to postigli, nužno je da aktivno uvećavamo fond javnih i zajedničkih dobara, a ne da nepovratno dajemo zemlju, prodajemo izvore i rasturamo zdravstvo. Kao što smo puno puta do sada branili javna dobra od privatizacije, komercijalizacije i urušavanja, plan nam je da ulažemo u njihovo održavanje, uvećavanje i dostupnost. Bolje upravljanje resursima koje omogućava da se vrednost ne izvlači već zadržava za dobrobit zajednice, umesto totalne rasprodaje je jedini način da sačuvamo sopstvenu sudbinu u našim rukama. A resurse s kojim raspolažemo ne smemo sagledavati u kontekstu toga koliko bi neko za njih platio, već šta sve sa njima možemo da uradimo. Od đubreta, preko napuštenih prostora do najrazličitijih znanja – sve su to resursi za grad koji razmišlja o svojoj održivoj budućnosti.

A naš grad mora biti održiv, demokratičan i pružati dostojanstven život svima, ako će biti – naš!

Tekst objavljen u okviru dodatka Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ – „Patka osvaja Skupštinu“