Zašto Italija ima puno mrtvih od kovida

L. je za danas završila, pije kafu sa automata na ulasku bolnice i ljuti se kad čuje da ljudi smatraju da su lekari junaci.

„Ma kakvi junaci – kaže neutešno – mi smo jednostavno jadni ljudi: radimo bez pauze zato što nema dovoljno lekara i medicinskih sestara, živimo u strahu da zarazimo porodicu; već šest meseci nisam videla svoje roditelje i imam dete od 6 meseci koje je preležalo sa mnom i sa mužem koronu još u aprilu. Od marta sam krenula, o svom trošku, kod psihoterapeuta da bih prevazišla košmare koji me muče: morala sam da biram koga da spasim, odlučivala sam za život i za smrt. Kakva junakinja! Ovo je raspad sistema i tačka!“.

1978. je apsolutno u pravu. Ovog proleća zdravstveni sistem u Italiji je pukao a i tokom ovog drugog talasa ne drži se najbolje.

Zašto? Istina je da je pritisak obolelih na državne zdravstvene ustanove bio ogroman, ali je isto tako i istina da su se druge zemlje, kao na primer Nemačka, borile mnogo bolje u borbi protiv virusa nego Italija.

SARS-CoV-2 jeste opasan virus, ali sama L. nam kaže da bi se neki ljudi spasili da je bilo više mesta na intenzivnoj nezi. Problem leži u neoliberalnoj politici koju su italijanske vlasti primenjivale poslednjih 20 godina i koja je uništila dobar deo jednog od najnaprednijih i najfunkcionalnijih zdravstvenih sistema u Evropi i svetu.

„Sistema Sanitario Nazionale“ (SSN), osnovan je 1978. godine kao rezultat borbe udruženja „Demokratska medicina“ i drugih pokreta (feministkinja, komunističkih grupacija, ekologa…). Bio je besplatan za sve i nudio je najbolje usluge na svim teritorijama, sa domovima zdravlja i lekarima prisutnim na celokupnoj teritoriji, a ne samo u najvećim gradovima kao što je bilo do tada.

Problemi su počeli na početku dvehiljadite godine, kad se po celom svetu afirmisalo neoliberalističko uverenje da slobodno tržište mora da zameni ulogu države u svakom segmentu javnog života: i desničari (počevši od Silvija Berluskonija) i levičari (pamtimo Masima D’alema, šefa Demokratske partije, koja je nasledila Italijansku komunističku partiju) verovali su da će slobodno tržište da napravi čudo i da poboljša kvalitet zdravstvenih usluga.

Mejnstrim mediji su tada otvoreno tvrdili da samo konkurencija sa privatnicima može da natera državni zdravstveni sistem da bolje funkcioniše (stalno su izveštavali o ekstremnim slučajevima pacijenata koji nisu bili dobro izlečeni u javnim bolnicama).

Podaci koje je Censis (Javni institut za socijalno istraživanje) stavio na raspolaganje javnosti, izuzetno su jasni: od 2009. do 2017, javni troškovi za zdravstvo su porasli samo 0,6 posto (od 2001. do 2008. porast je bio 14,8 posto).

Država je zatvorila 175 bolnica i izgubilo se 70.000 bolničkih kreveta. ASL (skraćenica od Azienda Sanitaria Locale, nešto što može da se uporedi sa domovima zdravlja u Srbiji) isto tako su se značajno smanjili: tokom osamdesetih ih je bilo 642, sada ih ima 101. Od 2010. do 2015, država je smanjila finansiranje javnom zdravstvu za 25 milijardi evra.

Bolnice su postale preduzeća koja moraju da budu na dobitku. Samo tokom 2017. godine, 7 miliona Italijana je moralo da se zaduži kako bi moglo da plati hitne zdravstvene usluge. Ako se svemu ovome doda da italijanske vlasti nisu ažurirale svoj antipandemijski plan od 2006. godine, postaje jasno zašto je država prošla toliko loše tokom prvog talasa pandemije.

Još jedan veliki problem, koji nije samo italijanski, vezan je za neoliberalističku globalizaciju: proizvodnja svake vrste dobara odvija se u nekoliko zemalja (neka bude Fiat kao primer, koji ima sedište u Torinu i proizvodi svoje automobile u Srbiji i Poljskoj), i ovo se tiče i medicinskih uređaja.

L. s početka ove priče se seća da su se u martu i aprilu ona i njene kolege zarazile koronom zato što nisu imale maske i rukavice: Italija više ne proizvodi ovakve jednostavne medicinske „aparate“ (a de ne pričamo o onima komplikovanijim, kao što su, na primer, aparat za magnetnu rezonancu) i morala je da čeka isporuku iz Kine, isporuku koja je bila praćena nizom skandala zbog korupcije.

Kako može Italija da izađe iz ovakve komplikovane situacije? Kao prvo, mora da vrati sjaj SSN-u i da država opet finansira zdravstveni sistem kao što je radila do devedesetih godina. I sam Berluskoni, iako je oduvek bio neoliberalistički orijentisan, rekao je da je potreban novi Maršalov plan da bi se Italija oporavila od ekonomske krize.

Znači, država mora opet masovno da finansira i da podstiče ekonomiju, kao što je pre skoro sto godina ekonomista Kejns u više navrata naglasio.

Druga stvar je malo komplikovanija zato što zahteva da se cela Evropska unija usaglasi: treba da se napusti neoliberalistički pristup u političkom i ekonomskom polju. Proizvodnja dobara mora da se vrati u Evropsku uniju kako bi se podsticala radna mesta i kako bi Evropska unija imala sve ono što joj treba u slučaju krize.

Polako, mora da se napusti i nacionalizam koji utemeljuje skoro svaku savremenu političku odluku: svedoci smo činjenice da su sve zemlje od marta zatvorile svoje granice i takmičile se sa drugim zemljama oko broja umrlih i zaraženih.

Ova je bila suluda greška: virus nam je pokazao da nema mesta za suverenizam u današnjem svetu. Svaka država, ne samo Italija, mora da pokrene kopernikansku revoluciju u oblasti međunarodnih odnosa: neke političke i ekonomske odluke – kao na primer mere protiv virusa ili protiv zagađenja – mogu da budu donete samo na makroregionalnom nivou, ako ne na svetskom.

SARS-CoV-2 nam je pokazao da su nacionalne ideologije zastarele i da moramo konačno da pokrenemo priču koju je francuski filozof Sartr promovisao pre pola veka: vreme je da gledamo na čoveka kao na vrstu koja mora da se brani i sačuva sebe. Bez nacionalnih i verskih razlika.

Teško je, ali ne postoji drugi put. Moramo da krenemo ka ovom tešku putu i u znaku poštovanja svih onih koji su preminuli zbog virusa tokom ove godine i kako nam više ne bi bili potrebni junaci.