Zašto  je „cinkarenje“ u Srba greh?

Iako masovno praktikovano kroz istoriju, „cinkarenje“ ili prijavljivanje svojih sugrađana vlastima zbog određenih pravnih prestupa u Srba se smatra jednim vrlo niskim, podmuklim, nečasnim poslom.

Onaj ko nadležnim organima dostavlja informacije o nedozvoljenom ponašanju ostalih članova društva žigoše se raznim pogrdnim nazivima: Potkazivač, špijun, „cinkaroš“, „taster“, „denuncijator“, „druker“. To ponekad ide toliko daleko da je sramota prijaviti i lopova.

Nečastan je onaj koji prijavljuje lopova a ne sam lopov.

Kada je, primera radi, Dinkić uveo obavezne fiskalne kase, pozvao je kupce da prijavljuju prodavce koji im ne izdaju fiskalni račun jer takva utaja ide na opštu štetu tako što se zakidanjem od države zakida i od samog naroda. Takav poziv nije zaživeo u narodu iako je stimulisan određen novčanom nagradom.

Čak je i tadašnji ministar u vladi, Velimir Ilić, rekao: „Taman posla da ja prijavljujem svog komšiju.“

Iako je ovaj poslednji termin nemačkog porekla, čitamo ovih dana da Nemci masovno prijavljuju svoje sugrađane zbog kršenja mera koje je propisala vlada u borbi protiv covida 19. Kod njih se to ne smatra nečasnom radnjom, već građanskom dužnošću.

Čak mislim da mi ne smatramo da je to nepošteno kada to Nemci rade međusobno, ali  smatramo da je to podlo kada se to radi u Srbiji.

Poznato je da su nemački građani policajci i kad ne rade u policiji. Za njih to spada u domen građanske svesti, savesti i odgovornosti, i čak predstavlja izraz ljubavi prema svojoj zemlji (građanski patriotizam) jer su svesni da je takvo nedopustivo ponašanje neodgovornih građana štetno po društvo, po javni interes.

I vladika Grigorije je nedavno posvedočio da se Nemci, u tom smislu, više plaše jedni drugih nego policije. A kod nas se to smatra nekom vrstom izdaja svojih sunarodnika.

To naopako shvatanje vrednosti je jedan od značajnijih razloga zašto je Nemačka Nemačka, a Srbija Srbija. I zašto Srbi hoće da rade i žive u Nemačkoj, a Nemci nikada ili veoma retko hoće u Srbiji. Otkuda tolika dijametralna razlika između prema građanskoj dužnosti? Prosto, otuda što su Srbi kroz svoju istoriju dugotrajno i često bili pod tuđinskom vlašću.

A i kada su, nakon oslobođenja imali svoju vlast, tretman podanika nije se bitno razlikovao od one osvajačke, čak je ponekad i u ponečemu znao da bude gori. Otuda ovaj narod vlast doživljava kao strano telo, kao nešto tuđe. Zato je saradnja sa vlastima i prijavljivanje svojih sunarodnika predstavljalo izdajnički čin, saradnju sa okupatorom ili pak nenarodnom vlašću. Cinkarenje se smatra svojevrsnim izdajstvom uperenim protiv svojih sunarodnika, greh protiv narodne solidarnosti protiv vlasti.

Srbi ne znaju za građanski patriotizam, već isključivo za onaj ratnički i sportski (uz semenke, kikiriki i pivo). Drugo, Srbi nemaju svest o javnom značaju nekog ličnog čina.

Kod nas se i bacanje smeđa na javnoj površini i prelazak „na crveno“ smatra privatnom stvari. Ako se usudite da takvom skrenete pažnju na taj društveno štetan i opasan čin, dobićete odgovor uz psovku „šta te briga“ ili „nije to tvoja stvar“. Mada, na sreću, u tome ima sve više pozitivnih pomaka.

Drugo, Srbi nikada nisu živeli u istinskom građanskom društvu što im je onemogućilo formiranje zrele građanske svesti.

Motivi za prijavljivanje vlastima raznih izgrednika dolazilo je iz onog rajetinsko-podaničkog domena i zato su po svojoj prirodi bili niski, moralno neprihvatljivi: zavist, mržnja, pakost, ili eventualno neka korist a nikada građanska savesnost i odgovornost.

Zato oni sada nemaju jasnu predstavu i kriterijum šta je „cinkarenje“ a šta moralna i građanska dužnost već se svaka prijava državnim organima malograđanski svrstava u cinkarenje.

Tu treba pokazati izvesnu fleksibilnost u procenjivanju šta jeste a šta nije za prijavljivanje.

Verovatno je uputno uzdržati se od prijavljivanja nekog koji više iz nužde krši policijski čas – poljoprivrednika koji se sa zakašnjenjem vraća sa traktorom iz njive ili penzionera kome nema ko da nabavi namirnice – a ne iz očigledne bahatosti i nemara.

Razne novine su pisale o tome kako se jedan popularni folk pevač bahatio u vreme policijskog časa, poznat inače po takvom ponašanju i nasilničkoj vožnji.

Zašto bi bilo greh njega prijaviti? Takođe, pisano je i ostalim folk pevačima i o njihovom kršenju mera vanrednog stanja. Ili bilo kog građanina koji neopravdano krši policijski čas. Mada, naše procene mogu biti veoma subjektivne, nepouzdane i nemerodavne ko opradano ili neopravdano krši policijski čas zato to treba prepustiti svačijoj savesti.

Kamo sreće kada bi iz ovakvih vanrednih okolnosti proizašla praksa da se ovako stroga kaznena politika primenuje prema onima koji nanose štetu javnom interesu i u redovnim prilikama. Ali, mislim da to više spade u domen uzaludnih nadanja.