Zašto je neophodan referendum o EU

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Već veoma dugo, još od 2008. godine, jasno je da je priznavanje nezavisnosti tzv. Republike Kosova najvažniji uslov prijema Srbije u Evropsku uniju. Šta vlade DS SNS čine? Vode politiku puzećeg priznavanja nezavisnosti Kosova, politiku „EU nema alternativu“: sa EU, čija je većina članica priznala Kosovo kao nezavisnu, Srbiji susednu državu, potpisan je SSP, kojim se Srbija obavezuje da će da uspostavi i pravno uredi dobrosusedsku saradnju u regionu, pitanje KiM se prihvatanjem Euleksa izmešta iz Saveta bezbednosti UN u EU, pristupilo se pregovorima sa Prištinom o tzv. normalizaciji odnosa, koji su rezultirali potpisivanjem u Briselu dosadašnjih neustavnih sporazuma, „Borkovih“ i „Vučićevih“.

Tokom svih ovih godina i Tadić i Vučić, pa da ne zaboravimo Nikolića i Dačića, zaklinjali su se da „nikada nećemo da priznamo nezavisnost Kosova“ i da „od Srbije niko to ne traži“, na krajnje drzak i lukav način varajući narod govoreći poluistine. Zaista, od Srbije niko nije, niti će da traži da formalno, npr. diplomatskom notom upućenom Vladi Republike Kosova, objavi da je priznala nezavisnost ove državolike tvorevine. Od nje se traži da pomogne da se samoproglašena Republika Kosova konstituiše kao nezavisna država, na način kako je to „iscrtao“ Marti Ahtisari, da sa Republikom Kosova zaključi pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa i da „ne blokira, niti druge podstiče da blokiraju evropske integracije“ Republike Kosova (član 14 Briselskog sporazuma), što znači da ne ometa njen prijem u Ujedinjene nacije, budući da samo članice UN mogu da budu primljene u EU. Zaključivanjem Briselskog sporazuma aprila 2013. godine Vlada Srbije je to prihvatila, brutalno kršeći Ustav Srbije.

Ovo su gole činjenice, ne politički stav, koje potpuno jasno govore da je sadašnja vlast, nastavljajući tragom prethodne, daleko odmakla u ispunjavanju zahteva EU, a to je sebi omogućila, između ostalog, neprestano tvrdeći da od Srbije niko ne traži priznavanje Kosova i da ona to nikada i neće da učini. Danas, kada i sama vlast priznaje da EU zahteva od Srbije posredno priznavanje nezavisnosti Kosova, mora da se utvrdi stav građana o tome kakvu politiku Vlada Srbije treba da vodi, a to može samo referendumom, a ne parlamentarnim izborima.

Referendum ne bi bio potreban kada bi srpske vlasti poštovale Ustav Srbije, kada bi Srbija bila pravna država u kojoj je njegovo kršenje sankcionisano i u kojoj samostalan i nezavisan Ustavni sud štiti ustavnost i zakonitost. To, nažalost, nije slučaj. Zašto treba da se raspiše danas, a ne kada Srbija nađe na vratima EU? Zato što će biti kasno, jer će dotle vlast da potpiše neustavne međunarodne sporazume, Ustavni sud da ćuti, a oni po Ustavu Srbije ne mogu da budu predmet odlučivanja na referendumu. Na izborima se građani opredeljuju za stranke za koje veruju, opravdano ili ne, da će svojom ukupnom politikom na najbolji način da rešavaju probleme koji su im u centru pažnje. Dovedeni u ogromnom procentu na sam rub gole egzistencije, za njih su danas to pitanja povećanja zaposlenosti, zarada, socijalne sigurnosti, borbe protiv korupcije…

Izborima ni na koji način ne može da se dobije odgovor na bilo koje pojedinačno pitanje i podrška za jedan određeni segment ukupne politike bilo koje vlade. Banalan primer: vladajuća stranka uživa veliko poverenje građana, ali ako bi se postavilo pitanje da li su za uvođenje TV pretplate, odgovor bi, sasvim izvesno, bio NE. Osvajanjem većine na izborima nije dobijena podrška za uvođenje pretplate. Tako, izborima ne može da se dobije odgovor na pitanje da li građani podržavaju nastavak evropskih integracija Srbije koje je uslovljeno priznavanjem nezavisnosti Kosova. To može da se utvrdi samo referendumom, na kojem se postavlja jasno pitanje i traži jasan odgovor.

Sem toga, vladu posle izbora mogu da formiraju stranke koje zajedno imaju većinu poslanika, a to može da se ostvari glasovima velike manjine ukupnog biračkog tela. S druge strane, na referendumu se po važećem Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi odluka donosi većinom ukupnog broja upisanih glasača. Time se utvrđuje volja ogromne većine po jednom važnom, konkretnom pitanju. Zato izbori, inače potrebni, ne mogu da zamene referendum. Samo referendumom može da se utvrdi da li građani prihvataju da se zarad ulaska u Evropsku uniju Srbija dobrovoljno odrekne Kosova i Metohije i dela sopstvenog naroda. Bežanje od referenduma i stav da se izborima utvrđuje da li dosadašnja politika posrednog priznavanja nezavisnosti Kosova ima podršku građana predstavljaju ordinarnu prevaru i kukavičko bežanje od utvrđivanja volje građana.

Moj lični stav je da treba da se postave tri referendumska pitanja. Jedno treba da glasi: „Da li ste za poništavanje 'Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa' (Briselski sporazum), kojim Srbija tzv. Republiku Kosova tretira kao nezavisnu državu?“ Drugo pitanje treba da glasi: „Da li ste za prekid procesa evropskih integracija Srbije, uslovljenog od strane EU postupnim, posrednim priznavanjem nezavisnosti Kosova?“ Treće, samo naoko nevezano sa prethodnim: „Da li ste za ulazak Srbije u NATO?“

Tako utvrđenu, jasno izrečenu volju građana svaka vlada mora da poštuje.

*Autor je potpredsednik Demokratske stranke Srbije