Zašto je potrebno pomoći vijetnamskim radnicima

To je prethodnih dana dovelo do njihovog štrajka u Linglongu.

Verovatno i prvog masovnog.

Prvi put smo svedoci da se u javnosti u Srbiji situacije poput ove masovno razotkrivaju, ali ne bi trebalo da nas iznenadi ukoliko vlast zaštiti počinioce.

Upravo zbog toga bi solidarnost trebalo da bude na prvom mestu, ali u ovom slučaju odsustvo ljudske solidarnosti je bilo zapanjujuće.

Prvo bi trebalo da podsetimo da se nekoliko pripadnika opozicionog političkog spektra u Zrenjaninu već neko vreme, umesto generalno brige za radnike, bave širenjem lažnih vesti.

Pokret „Dosta je bilo“ je plasirao dokazano lažne vesti o kineskim zatvorenicima dok je Građanski preokret iz Zrenjanina plasirao lažnu vest „Linglong naseljava 3.000 Kineza u Ečku“, verovatno po uzoru na ono što se nažalost zaista saznalo o Rio Tintu.

U oba slučaja odgovornost su skinuli sa domaćih vlasti i prebacili na kineske radnike.

A kako su tretirali onda kineske radnike, tako su ovog puta tretirali i vijetnamske – potpuno hladno i uz nula solidarnosti. Čak se pričalo kako srpski zakon ne važi, a u stvari on se sve vreme kršio.

Ovakav pristup ne valja, a zapravo se poklapa sa vladajućom politikom – obe strane nije briga za radnike.

Ukoliko neko konkretno ima problem sa dolaskom nekog radnika iz Kine ili Vijetnama, pomoglo bi podsetiti se na nekoliko stvari.

Kako se ne prisetiti četrdesetak indijskih građevinskih radnika koji su se prošle godine zbog radnih uslova vratili iz Srbije za Indiju.

Kako zaboraviti 30 građevinskih radnika iz Turske, koji su u Srbiji bili angažovani na izgradnji stanova za pripadnike službi bezbednosti, a po svom svedočenju „radili su kao robovi“ po kiši, snegu i hladnoći bez opreme, a na kraju i bez plate.

Uostalom kako zaboraviti srpske radnike koji su 2013. praktično ostali zarobljeni u Sočiju.

Ukoliko se ovakvi slučajevi ponavljaju bez prekida, onda ovo nije problem radnika nego države – odnosno nedostatka njene kontrole.

Usled ovog nedostatka ovakva „radna mesta“ su uveliko postala odraz nove normalnosti koja maltene čeka svakog radnika.

Situacija u kojoj se nalazi 750 radnika vijetnamskog porekla nije usamljena nego nažalost učestala pojava. Autor ovog teksta je bio u Kostolcu, Boru i oblasti Linglonga lično.

U termoelektrani „Kostolac B“ radnici žive na zemljištu fabrike, ponekad u kući koja se bukvalno nalazi u kokošinjcu. Kod Rakite u Boru su bili smešteni u barake od 60 do 90 ljudi.

Nakon smeštanja su protestovali. No, koga bi za to bilo briga? Kompanija Ziđin izdavala je demante, a srpska inspekcija nije reagovala.

Ovde bismo otvoreno mogli da postavimo pitanje i sebi i svakome ko se bori protiv vladajućeg režima: želimo li da sledimo politiku Aleksandra Vučića ukoliko ona podrazumeva slepoću na kršenje radnih i ljudskih prava?

Ukoliko su ovakvi prekršaji postali normala, onda bi trebalo da se zapitamo dokle smo spremni da pasivno gledamo misleći da nas ne čeka slična sudbina?

U tom pogledu između kineskog radnika i radnika Republike Srbije ne postoji puno razlika, a ove slučajeve sve povezuje jedna stvar: jedna te ista država, jedna te ista vlada i grubo kršenje radnih prava.

U ovakvom kontekstu je možda moguće razumeti šta se desilo kada je grupa aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma juče pokušala da ponudi pomoć (hranu, odeću i ćebad), a privatno obezbeđenje im je sprečilo put dok su svakog vijetnamskog radnika koji izađe pred kamere fotografisali.

Uz nula reakcije javnosti. Zbog toga je jedva stigao deo hrane i pomoći. U ovakvom trenutku bi bez pogovora trebalo izraziti solidarnost. Ne uprkos nego upravo zbog toga što ni vlast, pa ni oni sa onog dela opozicionog spektra ne žele da učine to. No, neko mora da pomogne.

Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka i spoljni saradnik Centra za kineske studije pri Univerzitetu u Oksfordu