Često me pitaju zašto sam došao na ideju da otvorim prvu rusku školu u Beogradu, kao i da li Srbiji treba bilo koji „uvozni“ sistem obrazovanja.
Na to pitanje je pre skoro dva veka odgovor dao Dositej Obradović, a kako se niko od učenih ljudi do sada nije usprotivio tom „uvozu“, ni ja nemam ništa protiv. Da nismo tada „uvezli“ jedan moderni sistem obrazovanja, možda bismo i danas bili samo opismenjavani, uskraćeni za jednog Milankovića, Teslu, Pupina…. A razlog moje angažovanosti oko osnivanja ruske škole u Srbiji je lična inicijativa Vladimira Putina, kao i iz tržišne potrebe u kojoj pored turske, američke, britanske, nemačke i drugih nije bilo škole po ruskom modelu.
Rusko obrazovanje od recimo britanskog ili američkog – razlikuje duh. Iako zvuči apstraktno, ali sam slovenski duh u obrazovanju i u srpskim školama gotovo je iščezao. U tom duhu se kroz rusku školu neguje zajedništvo, kult porodice, tradicija, disciplina i nema eksperimentalnih programskih incidenata – poput seksualnog obrazovanja. Ruski obrazovni sistem je po međunarodnim parametrima među prvih deset, a tu rang-listu je objavio Economist Intelligence Unit.
Svaki projekat koji makar i u samom nazivu nosi prefiks „ruski“ odmah se targetira kao širenje ruske „meke moći“. Ali kako niko ne pominje tursku „meku moć“ zbog postojanja turske škole u Beogradu? Možda je direktna komunikacija sa bivšim premijerom Rusije i šefom bezbednosne službe, Sergejom Stepašinom, koji je zaista mnogo pomogao u projektu škole, upravo podstakla prozapadne dušebrižnike da ovaj projekat okarakterišu kao rusku „meku moć“. Neka bude tako, da ne menjamo to uverenje…
Možda je tome doprinela i vidno jača aktivnost Ruskog doma i direktorke Nadežde Kuščenkove, koji su koncertima, izložbama i festivalima vratili duh Rusije u Srbiju. Možda sam najviše odgovoran ja, pošto neki misle da sam ruski čovek u Srbiji. Samo bih malo korigovao – ja sam srpski rodoljub sa posebnim vezama u Rusiji.
A šta zapravo znači „meka moć“, budući da reč moć sama po sebi nije nimalo meka? Kultura, umetnost, obrazovanje i posebno mediji, jesu opšte poznati kao „meka moć“. Zašto je, međutim, utisak da se uvek kada Srbija pomene svoj nacionalni identitet i povezanost sa Rusijom pravi problem? Od 1945. u narednih nekoliko godina komunisti su pobili krem srpskog društva, srpsku elitu. Hiljade potencijalnih Dučića, Bojovića, Putnika… Srpskoj nacionalnoj ideji je bilo zabranjeno da se ističe, dok je ostalima teren bio čist, a sve sa kominternovskim programom uništenja identiteta naroda na čijim državnim temeljima je i nastala Jugoslavija. Dok su se drugi spremali za cepanje i osamostaljivanje, Srbi se se odrekli sebe i svog Boga zarad novog idola – Komunističke partije i Tita. Sve je to za posledicu imalo razvoj današnje autošovinističke elite, ona svoje korene vuče u onima koji su ubijali 1945. i u onima koji su vodili proteste 1968. tražeći čvršći komunizam, jer je ovaj bio mlitav, pa kada je maršal rekao da su u pravu, nasred Beogradskog univerziteta zaigrali su Kozaračko kolo.
Isti ideološki princip vlada sedamdeset godina, jer patriotski pokret nije otišao dalje od turskog vremena anarhizma, nije se oslobodio samoupravne svesti komunizma, lome ga i raznim vidovima deretićevštine i udbaškog nacionalizma. Pobedimo li u borbi sa sobom, pobedićemo u borbi za Srbiju.
Autor je medijski strateg i analitičar javnog mnjenja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
