Zašto je Rusija proglasila Alijansu opasnošću po svoju bezbednost?

Kako to, graknuće putinovci: Zar nije tačno da iz Ukrajine bombe mogu stići do Moskve za dva-tri minuta? To je stvarno istina i mnogi se oslanjaju na tu procenu kao ilustraciju velike ruske ugroženosti – neko za tren oka može pogoditi rusku prestonicu, ima li ičeg logičnijeg nego preduzeti samoodbranu?

Premisa i zaključak izgledaju vrlo logično van konteksta, a u kontekstu ovo rezonovanje ne da nije logično već bi u potencijalnoj realizaciji bilo samoubistveno. Kad bi neko u zaista poslao bombe iz Ukrajine, ili bilo koje druge zemlje, na Rusiju, takav suludi čin bi izazvao rusku odmazdu i već prvog dana rata bile bi urnisane sve tri malene baltičke zemlje i Ukrajina, a ogromne ljudske žrtve i katastrofalna razaranja bi zadesila i druge ruske susede – Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku. Uzmimo da je NATO pakt mnogo jači od Rusije i da bi većinu ruskih raketa i bombi presreo i uništio, rastojanje između Rusije i pomenutih zemalja je toliko malo za savremene vojne letelice da puna zaštita nije moguća – čak i kad bi tek svaka deseta bomba stigla do cilja, posledice bi bile katastrofalne.

Drugim rečima, eventualni napad na Rusiju bio bi samoubistveni čin – već prvih dana rata NATO pakt bi ostao bez trećine svoga članstva, bez desetak država. No razorne posledice bi imale i dalje zemlje, jer i rastojanja od više hiljada kilometara za letelice koje imaju brzinu od više mahova, a kamoli za supesonične rakete, danas su simbolična.

Opasnost od napada NATO pakta je alibi koji ne može da stoji ni na staklenim nogama. I drugi razlog – zaštita života i ljudskih prava Rusa koji žive u Ukrajini je iracionalan: Danas ima toliko međunarodnih mehanizama zaštite ne samo ljudskih prava već i prava svih živih bića – biljaka i životinja, da se to moglo lako ostvariti angažmanom evropskih i institucija Ujedinjenih nacija.

Pravih motiva verovatno ima dva – imperijalna ambicija za proširenjem teritorije i potiskivanje u pozadinu niskog standarda, sve većeg zaostajanja za razvijenim svetom: tražite med i mleko, a u Ukrajini ginu naši Rusi.

I imperijalni motiv je iracionalan. Čitavo stoleće, već nakon Prvog, a naročito nakon Drugog svetskog rata, otkako su i porobljeni narodi stigli do svoje lične i društvene samosvesti i potrebe za političkim subjektivitetom, vremenu kolonija je bilo odzvonilo. Temeljno se promenio duh vremena.  Setimo se Atlantske povelje – SAD su uslovile ulazak u rat britanskim odricanjem od svog kolonijalnog carstva. Vladanje drugim državama postepeno se pretvaralo u slobodnu razmenu dobara i usluga, u partnerstvo.

Imperijalne ambicije sila Osovine zauvek su otklonjene porazom Nemačke, Italije i Japana i njihovom demokratizacijom. Ruska „imperija“ je nažalost išla suprotnim smerom i nasuprot slobodarskom duhu novog vremena – ona je nakon Drugo svetskog rata, kao nagradu za najviše žrtava, proširila zemlju o okviru SSSR. Ko je smetnuo sa uma kontekst kraja rata, može da se zapita nije li to bila greška demokratskog Zapada, ali to je bio izbor manjeg zla, nužni kompromis, jer Rusija je pretila nezaustavljivim daljim širenjem ka Zapadu.

Posleratna Rusija (SSSR)  nije razvijala partnerstvo već je zadržala klasičnu imperijalnu subordinaciju, pa je pobune pripojenih naroda smirivala bajonetima i tenkovima, izgradivši nakon nevidljive gozdene zavese i pravi (Berlinski) zid. Pošto nije imala svoju demokratsku transformaciju, nije imala ni unutarnji kapacitet ni želju da stanje odnosa promeni ni nakon pada Berlinskog zida.

Više puta je sam Putin rekao da je najveća tragedija Dvadesetog veka raspad Sovjetskog Saveza. On i danas misli da je bolja država koja na silu drži u svom okviru narode drugih vera i jezika nego da sa državama sa kojima nema srodnu istorijsku, versku i kulturnu tradiciju razvija slobodne dobrosusedske odnose na obostranu korist i miran suživot. Putin nije svestan da je odzvonilo vreme ne samo držanja u pokornosti drugih država već ni svog naroda. U današnje vreme globalne digitalizacije, autokratije neće biti dugog veka.

Anahrona imperijalna i autokratska psiha nije svesna motiva naroda i država koje su pripadale istočnom taboru – da su iz straha od povampirenja Sovjetskog Saveza i ruskih imperijalnih ambicija ušle u NATO pakt. Verovatno iskreno misli i da mu je propagandna retorika samo sredstvo da to slikovitije iskaže, da su sve demokratske zemlje sveta, od Evrope i Kanade do Japana i Australije, samo američki pioni i da ne zna da i malene države kao što su Malta i Kipar imaju ne samo stav, već i pravo veta u većini pitanja.

Ko vlada autokratski, za njega je to najbolji način vladanja. I u pravu je: demokratija je gnjavaža – svako može da traži i predloži šta hoće, pa bi se događalo da se odluka donese na osnovu stava „običnih građana“, a ne na osnovu stava „najmudrijeg i najboljeg čoveka u državi i na planeti“. I šire.

Autor je književnik