Zašto je važan Šabac

Jevrem Obrenović, najpismeniji i najobrazovaniji od sve braće, prihvatio se da upravlja Šapcem odmah posle Drugog srpskog ustanka. Još tada je Jevrem pre ravno 200 godina, prvi u Srbiji urbanizovao Šabac po tada modernoj šemi pravougaone mreže ulica sa drvoredima i širokom regulacijom.

Nedavno je glavna ulica koja nosi ime Jevrema Obrenovića proglašena za najlepšu ulicu u Srbiji a Šapčani mu ovog proleća spremaju i spomenik.

Važan je Šabac po mnogo čemu.

Pre svega u Šapcu ne stanuje laž i marifetluk.

U Šapcu su građani osetili šta je iskrenost, istina, poštenje i nakon svega ovog – šta je poverenje.

Uprava grada i građani Šapca već godinama grade to poverenje – oni su dosegli do prave demokratije i u njoj u punoj meri već duže vreme uživaju.

Unapred se izvinjavam gospodinu Saši Paunoviću i Paraćincima, ali ja zaista ne znam ništa o Paraćinu, ali sam siguran da se sve ovo što pričam o Šapcu – odnosi u istoj meri i na njih. U istinu o kojoj pričam o Šapcu sam se lično uverio na licu mesta.

Šabac i Šapčane treba doživeti.

Treba na ulici videti način reagovanja građana Šapca kada sretnu svog gradonačelnika Nebojšu Zelenovića. Tu se ne zna ko se kome više obradovao.

A onda zamislite sliku nedavnog sličnog susreta u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu kada građani jure za jednim svojim gradskim namesnikom da ga tuku.

To su dva sveta. Koliko se tamo u Šapcu vole toliko se ovde u Beogradu mrze.

Kada na uličnim protestima koji u kontinuitetu traju evo već 14 meseci u Beogradu i mnogim drugim gradovima u Srbiji izgovorite ime gradonačelnika Šapca, svi nasmejani tapšu, a kada slično izgovorite u Beogradu, onda svi namršteni zvižde i viču uaaaa.

Osnovni i najvažniji postulat demokratije je da su građani nosioci suvereniteta i oni su u Šapcu toga veoma svesni i spremni i sigurni da to moraju sačuvati.

Gradonačelnik Šapca samo sprovodi ono što građani žele i što na slobodnim referendumima odluče.

Radi verodostojnosti čitave priče treba samo uporediti Beograd i Šabac i videti da kada se poređaju sve činjenice ispada da je Šabac glavni grad Srbije gde sve funkcioniše a da je Beograd i dalje jedna krajnje zapuštena kasaba o kojoj niko više ne vodi računa, koja se raspada i u kojoj više ništa ne funkcioniše.

Sve što Šabac ima sa gledišta ugodnog urbanog života i kvaliteta života građana, Beograd nažalost nema. To su nemilosrdne činjenice kojih ste svesni pri prvim susretima sa građanima Šapca.

Prvo i veoma važno, oni su svi nasmejani i uvek će vam rado ispričati zašto su takvi.

A takvi su zato što:

– Dišu filtrirani i nezagađeni vazduh.

– Piju čistu vodu.

– Svoje komunalno đubre selektuju, recikliraju pa onda tretiraju na najsavremeniji način u velikim ukopanim rezervoarima uz degasaciju metana.

– Svoje otpadne fekalne vode prečišćavaju u posebnim postrojenjima i tako potpuno čistu vodu izlivaju u reku Savu.

– Izlazak grada na reku urbanizuju tako što duž Save prave park od 300 hektara sa rukavcima Save i veštačkim jezerima.

– Svoju odbranu od poplava rešavaju kanalima sa mostovima kreativno uklopljenim u prostore za rekreaciju.

– Odnose smeće iz svakog i najudaljenijeg sela.

– Svake godine ulažu u gradsku infrastrukturu desetine miliona evra.

– Imaju najveću industrijsku zonu na Balkanu od 600 hektara gde investitori dolaze bez da im se daje bilo kakva subvencija.

– Nisu zloupotrebili prikupljenu ekološku taksu i znaju u koje ekološke projekte su potrošili svaki njen dinar.

– Svi roditelji znaju da su za njihovu decu sigurna mesta u vrtićima.

– Svaki građanin može dobiti besplatan priključak na toplovodnu mrežu kako bi se smanjilo zagađenje vazduha.

– Za kulturu izdvajaju 7% svog gradskog budžeta, što je deset puta više od onog koji izdvaja Republika Srbija iz svog budžeta.

– Ni jedan jedini gradski autobus javnog prevoza ne koristi goriva koja nazad izduvavaju otrove.

– Imaju najmanji broj administrativnih službenika u gradskoj upravi.

– Imaju zaposlene kanaldžije koji svaki dan patroliraju kanalima i kontrolišu njihovu prohodnost i čistoću i naplaćuju kazne ukoliko je potrebno.

– Čitav grad je osvetljen led sijalicama koje u Šapcu koštaju po 10 i 20 puta jeftinije nego u mnogim drugim gradovima Srbije jer u Šapcu nema ugrađivanja i utaljivanja.

– Napravljen je glavni centralni trg sa veoma sofisticiranom fontanom gde voda izbija iz popločane podloge, koji je veći od Trga republike u Beogradu a koji je plaćen 20 puta manje.

– U Šabac je došla da živi i radi jedna od naših najboljih dramaturga i pozorišnih reditelja kako bi upravljala Šabačkim pozorištem.

– Iz Evropske unije, iz Haga je došla u Šabac da živi i radi jedna od vrhunskih mladih politikologa koja vodi komunikaciju sa Evropom i svetom u kabinetu gradonačelnika.

– Najzad, od pre neki dan u gradskoj upravi funkcioniše jedinstveni šalter gde su umrežene sve gradske institucije kao i takozvani virtuelni asistent gde građani svakog dana – 24 časa – mogu da dobiju sve informacije.

Za sve ovo gore pobrojano Šabac nije dobio nikakvu pomoć od Republike Srbije nego im republički budžet već godinama duguje 30.000 evra koje im po zakonu pripada.

Sve ovo po meni čini Šabac neprocenjivo važnim jer on na svom primeru pokazuje kako i sa malo novca koje jedan grad generiše od poreza i drugih doprinosa može da se uradi mnogo ukoliko se sa novcem postupa transparentno i pošteno i ukoliko se ne KRADE.

Suprotan primer tome je Beograd kome svako malo ponestane novca koji onda Država darežljivo upumpava.

Na kraju dolazimo do današnjih dana kada svi mogući ispiraju usta sa Šapcem, sa njegovim građanima i sa njegovim gradonačelnikom u kontekstu predstojećih izbora i bojkota tih istih izbora.

Da je bilo malo mudrosti u delu opozicije udružene u Savez za Srbiju trebalo je još na početku rezolutno insistirati i uz pomoć već čuvenih evroparlamentaraca izdejstvovati (možda još uvek ima vremena za to) da se izbori razdvoje i da se parlamentarni obave jedne nedelje a naredne nedelje – lokalni.

Tako bi sve bilo mnogo normalnije i pre svega poštenije. Koštalo bi neznatno više ali bi korist bila višestruka, znala bi se tačna izlaznost i šta se bojkotuje a šta ne.

Građani Srbije imaju pravo da BOJKOTOM kazne ovakvu zakonodavnu vlast koja ih jednostavno nije dostojna i gde poslanici vladajuće većine svojim ponašanjem brukaju i sebe i celu Srbiju i šalju veoma ružnu sliku o nama u čitav svet.

Znači bojkotovati parlamentarne izbore u Srbiji. Tačka.

S druge strane građani u svojim lokalnim sredinama imaju apsolutno pravo da stvari uzmu u svoje ruke i da pokušaju da u svojim sredinama izbore svoj građanski suverenitet.

Gde god postoji i mala nada da se to dogodi treba pokušati.

Ne treba zaboraviti da se tokom protekle godine demonstriralo u skoro stotinu gradova širom Srbije. Tamo su demonstrirali ljudi koji su se oslobodili straha da ih neko vidi i koji udruženi u gradske frontove mogu možda da donesu promenu svojih života na bolje. Zašto ih u tome unapred sprečavati?

Po meni nema besmislenije rečenice koja se čula u Domu sindikata 1. februara ove godine a koja glasi: „Ako želite promenu – vi ostanite kod kuće.“

Pa hoće li promenu da im donese Sveti Petar.

Ili kako shvatiti onu drugu rečenicu sa istog skupa: „Ne može da bude vama dobro ako celoj Srbiji nije dobro.“

Nije li to možda ono čuveno naše – E nećete ga vala ni vi majci……….

U čitavoj toj lavini osuda koja se ovih dana sručila na Šabac i njegovog gradonačelnika prednjači Beograd koji je zapravo centrala Saveza za Srbiju.

Beograd je gubitnik izbora koji su se održali pre dve godine. Da ih je tada dobio pa sada se njih odrekao zarad „opšteg dobra“ , tek onda bi imao moralno pravo da nekome drži pridike.

Ovako treba da ćuti i da se stidi što je beogradske izbore izgubio.

Svi oni treba da zahvaljuju bogu što uopšte postoje takvi primeri građanske pameti i građanske hrabrosti kakva postoji u Šapcu i Paraćinu. Lideri Saveza za Srbiju umesto što kritikuju i prete trebalo bi da organizuju autobuse kojima bi iz drugih delova Srbije dovozili građane da dođu u Šabac i sami se uvere kako taj grad funkcioniše.

NJihov gradonačelnik ne napastvuje žene po hodnicima gradske uprave.

NJihov gradonačelnik ne pali kuće svojim sugrađanima kada ga uhvate u krađi.

NJihov gradonačelnik ne puca ljudima u ulazna vrata kako bi izgoreli u zapaljenoj kući.

NJihov gradonačelnik ne zida divlje hotele u nacionalnim parkovima.

NJihov gradonačelnik ne preti svojim sugrađanima da će ih zabetonirati.

NJihov gradonačelnik ne zabranjuje 16 godina svojim građanima da piju vodu.

Pa treba li Šabac i Paraćin sa ovakvima na gomilu samo zato da se zadovolji nekakav besmisleni izmišljeni princip.

Ništa Bojkotu širom Srbije neće smetati što će Šabac i Paraćin izaći na svoje lokalne izbore.

Kod njih su izbori i fer i slobodni. Oni ih organizuju, oni sprovode i oni kontrolišu. I tu nema ničega spornog. Ima dovoljno drugih gradova i opština koji imaju ozbiljnih razloga da sve đuture bojkotuju.

Šabac svoju osvojenu slobodu mora da sačuva i za to se ne pita Zelenović.

Pitaju se građani Šapca i u njihovu rešenost sam se nedavno sam uverio.

A oni koji možda pomišljaju da se ulice Šapca mogu osvojiti i nekim nasilnim sredstvima neka vode računa da je Šabac i Boj na Mišaru i Cerska bitka pa im je pametnije da se od toga uzdrže.

Autor je arhitekta