Zašto je važan Šabac, drugi deo

Jedna sasvim posebna gospodska publika moderne Evrope došla je da izrazi poštovanje svom nekadašnjem sugrađaninu, velikom srpskom pesniku, esejisti i prevodiocu Stanislavu Vinaveru (1891-1955).

Svi oni bili su uvučeni u magičnu atmosferu Vinaverove priče „Gromobran svemira“ u kojoj veliki pesnik koristeći jezik ekspresionističke književnosti doživljava svoj svet beskrajnog svemira gde iznad zelenog prostranstva uz smenjivanje svetlosti i muzike – klize kuće i ljudi ubeđen da na nekoj zvezdi postoji ovakav poredak stvari.

Nije lako bilo materijalizovati ta Vinaverova ekspresionistička razmišljanja ali je to ipak uspelo arhitektkinji Mileni Zindović, autorki čitavog projekta i realizacije novog gradskog trga da baš u tome pronađe pravu inspiraciju za svoje delo.

Sa minimalnim brojem prostornih elemenata – dinamičnim metalnim pergolama obojenim crvenom bojom, razigranim zelenim travnjakom po kome se slobodno gazi naizmenično sa smišljeno razbacanim velikim kamenim pločama i novim takođe crvenim metalnim fasadnim rasterom starog Zorkinog stambenog solitera, Milena je uspešno izvršila transformaciju jedne nedefinisane trokrake kolske raskrsnice u novi javni prostor sa svim sadržajima savremenog gradskog života omogućivši mu tako održivost i višeznačnost koji će na najbolji način podsećati Šapčane i njihove goste na književnu gromadu kakav je bio Stanislav Vinaver.

Ne mogu a da na ovom mestu ne izrazim sumnju u to da veliki broj Beograđana zna da je jednu od svojih najvažnijih knjiga Vinaver posvetio baš Beogradu pod naslovom „Beogradsko ogledalo“ gde pisac iznosi svoja zapažanja u više od 400 eseja o kulturnom životu Beograda i to u periodu od nekoliko godina pred svoju smrt. A taj Beograd je dozvolio da Stanislav Vinaver umre kao najveći siromah, zaboravljen od svih.

I zato je važan Šabac.

Gradonačelnik Šapca nije zaboravio da na ovako lepu i važnu svečanost pozove arhitektkinju Milenu Zindović, tvorca „Vinaverovog venca“, književnog i filmskog kritičara Milana Vlajčića, jednog od naših najvećih poznavaoca i poštovalaca Vinaverovog književnog dela, Gojka Tešića, tvorca neprocenjive edicije ukupnog Vinaverovog opusa sabranog u 18 knjiga i naravno pre svih Vinaverovu snaju Nadu Vinaver i Vinaverovu unuku Milicu Vinaver, koja se veoma emotivno obratila te večeri svečano raspoloženim građanima Šapca.

Ukupnoj svemirskoj atmosferi te večeri umnogome su doprineli članovi hora „Braća Baruh“ izvodeći arije od Koenove adaptacije „Ave Marija“ do dinamične ratničke pesme afričkog plemena Zulu iz Južnoafričke Republike.

I kao ružan kontrast ovakvom duhovnom performansu koji se odvijao na ulici na samom obodu centralnog gradskog jezgra, ono što se preko dana dešavalo nedaleko odatle samo govori o velikim mukama na koje se stavljaju gradski čelnici Šapca u svom pokušaju da odbrane i zadrže slobodu koju žive već duži niz godina – svojom zaslugom.

Partija koja je kod nas na vlasti je preko svojih lokalnih ispostava učinila sve da manipulacijom sa notarskim knjigama sa potpisima onemoguće gradsku upravu Šapca da prva preda svoju listu za predstojeće prolećne izbore. Od deset postojećih knjiga osam je stavljeno na raspolaganje naprednjačkoj opoziciji Šapca a samo dve trenutnoj gradskoj upravi pa je tako ova favorizovana ekipa prva predala svoju listu.

Šabac ima ukupno 100.000 žitelja i to 50.000 živi u gradu a 50.000 živi u 50 sela Šabačkog okruga. Svi ovi koji žive na selu su takođe gospoda – kao i oni sa početka naše priče. Svi oni i te kako znaju da cene što im asfaltni putevi dolaze i do najudaljenijih sela. Svi oni znaju da cene što im gradska vlast organizuje odnošenje komunalnog otpada i iz najudaljenijeg sela.

Oni će znati kako to već stečeno treba odbraniti bez obzira koji će biti redosled izbornih lista.

Zato je važan Šabac.

Takođe u taj ružni kontrast spada i nemilosrdna kazna i osveta slobodnom Šapcu koja se nedavno događala.

Šapcu je oteta fabrika čokolade.

Već dogovoreni i završeni međusobni sporazum sa švajcarskim investitorom za izgradnju fabrike čokolade „Beri kalebo“ u industrijskoj zoni Šapca poništen je, fabrika je preoteta i dodeljena Novom Sadu. Toliko o poštenoj kampanji za poštene izbore.

Švajcarski investitor već je dogovorio sa gradskim vlastima Šapca da kupi potrebno zemljište za svoju fabriku čokolade.

Naša država se umešala i učinila da Novi Sad pokloni svoje zemljište Švajcarcima kako bi ih prisilio da se iz Šapca presele u Novi Sad.

Od početne skoro simbolične subvencije od 200.000 evra za 50 zaposlenih koja je već bila prihvaćena od strane investitora, država Srbija sada daje Švajcarcima čitavih 12 miliona evra kako bi ih privolela da svoju fabriku umesto u Šapcu izgrade u Novom Sadu. Znači bez obzira što Švajcarci nisu ništa tražili država im daje neverovatnih 240.000 evra po zaposlenom.

Kada se ovakvi podaci ne uspeju sakriti od javnosti, onda oni brutalno razotkriju zbog čega su kod nas tako bedna primanja radnika i zašto nam mladi beže u svet.

Onda postane jasno zašto se kod nas nekvalitetno živi.

Zašto kod nas nedostaje 10.000 kilometara kanalizacione mreže.

Zašto kod nas nedostaje 350 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Zašto se kod nas udiše najotrovniji vazduh i zašto nedostaju filteri na velikim ložištima.

Zašto još uvek 3.000.000 stanovnika naše zemlje koristi septičke jame i zašto ih samo u Beogradu još uvek ima 60.000.

Zašto nemamo savremene deponije za tretman otpada već ga slobodno rasipamo po obodima naših gradova

E zbog svega toga gore u Evropsku uniju nećemo biti primljeni ni narednih 100 godina.

E to sve gore pobrojano ima Šabac.

Zato je važan Šabac.

Zato će Šabac umeti da sve to odbrani i nastavi da bude grad za ugled čitavoj Srbiji.

Grad u kome se građani ne lažu i u kome ih niko ne potkrada.

Ako niste znali to se zove – PATRIOTIZAM.

Autor je arhitekta