Zašto je Vučić vaš favorit?

O čemu razmišljaju i kako se osećaju šefovi misija MMF i Svetske banke u našoj zemlji?

Naravno, ne znate ko su ovi ljudi i njihova imena retko čujete. Dakle, šef misije Međunarodnog monetarnog fonda u Srbiji je DŽejms Ruf, dok je direktorka za Zapadni Balkan u Svetskoj banci gospođa Elen Goldstin, koja je ovih dana završila svoju misiju.

U međuvremenu je ekonomska, socijalna i finansijska situacija u Srbiji loša. Svi pokazatelji ukazuju na slabu zaposlenost, veliki dug, povećana poreska i parafiskalna opterećenja, najjeftiniju radnu snagu u Evropi, podmazivanje stranih investitora preko svake granice i dalje smanjenje inače jadnih prava radnog čoveka. U prvom kvartalu ove godine inflacija je na 3,6 procenata, rast industrijske proizvodnje je „čitavih“ 0,7 procenata. Spoljnotrgovinski deficit nam je porastao na 17,8 procenata, dok su zarade veće za „neverovatnih“ 1,1 procenat, ali su zato penzije niže za najmanje dva procenta. Od projektovanog povećanja BDP od tri i više odsto nema ništa.

Ipak, ovaj režim je uspeo da poveća suficit budžeta u odnosu na prošlu godinu, najviše tako što se ne plaćaju obaveze, dok se javna preduzeća teraju da uplaćuju prihode u budžet, a Vlada njima plaća dospele obaveze iz kreditnih zaduženja.

Zapošljavaju se jedino oni koji su iz nove naprednjačke klase i članovi vladajućih partija. Institucije, sudovi i tužilaštva su skoro potpuno stavljeni pod partijsku kontrolu, institucije su urušene, a mediji pod kontrolom. Birački spiskovi su nesređeni, kupuju se glasovi, nameštaju tenderi i napredni bogatuni su još bogatiji.

EPS beleži ogromne gubitke u proizvodnji struje, dok se partijskom drugaru namešta da očitava brojila u celoj Srbiji. Oni ljudi koji imaju posao moraju da ćute da ne bi i to malo izgubili. Zakon o radu se primenjuje punom parom, na radost isključivo poslodavaca, mahom stranih investitora, koji daju najjadnije i najniže plate u Evropi.

Samo u gradu Beogradu, mestu nebrojenih nepočinstava, ne može da se bilo šta uradi ako to ne odobre baroni vladajućih. Savamala je ruglo našeg pravnog sistema i privatizacije javnog dobra, mesto gde je država kapitulirala pred silom i fantomkama. Hvale se napredni da su nikla brojna gradilišta. Laž. U poslednjoj godini rada Đilasove administracije izgrađeno je preko 700.000 kvadrata prostora. Oni su jedva prebacili 350.000 kvadrata. Ukinuli su sve socijalno-odgovorne programe, kao što su besplatni udžbenici, trinaesta penzija za ugrožene penzionere, finansiranje vantelesne oplodnje, pomoć trudnicama i porodiljama. Uspeo je SNS da u Beogradu realno smanji plate građanima za četiri procenta, jer je povećanje od 10 procenata za vreme Đilasa neprihvatljivo za njih.

Šefovi misija MMF-a i Svetske banke vole da dođu u Beograd. Sve ide po planu. Smanjuju se izdvajanja za socijalnu zaštitu, smanjuju se prava onih koji rade. Povećavaju se cene i troškovi života.

Šta misle uvaženi Ruf i Goldstin? Kako se osećaju u zemlji koja nema vladavinu prava, gde su zaposleni tretirani kao stoka i gde je život jeftin? Kome je bolje? Kako im je kada znaju da se ovde živi u nedeljama, ne mesecima, i da imamo ruinirano zdravstvo i zgaženo školstvo, koje njihov favorit, Aleksandar Vučić, želi da izvede na „tržište“? Kako se osećaju kada saopštavaju građanima Srbije da Vlada ide „reformskim putem“ i da su rezultati za pohvalu? Zna li gospodin Ruf kako živi prosečna porodica u Srbiji i da omladina masovno beži u inostranstvo? Zna li da kada gladni radnici krenu da rade u stranim fabrikama, oni traže „sigurnost“ od bednih 200 evra?

Znate li, g. Ruf, da nigde u Evropi nema tako jeftinog rada kao ovde? To je po vama „reformski put“ i „kretanje u dobrom pravcu“? Da li bi to moglo da se dešava u Vašoj zemlji? Zašto naš radnik u fabrikama stranih investitora ne može da ima bar zagarantovanu prosečnu platu u Republici i pravo na sindikat i obavezno plaćen prekovremeni rad? Znate li da se krupni poslodavci u trgovini često šale međusobno kako im je jeftinije da rade za praznike 24 časa, jer je „plata zaposlenima smešna“? Znate li da ovde ako imate privatnu firnu ne možete da opstanete od silnih nameta i administracije? Znate li da vlasnici malih i srednjih preduzeća ne mogu da opstanu ako nisu bliski vladajućoj partiji i da na mnogim mestima u Srbiji ako niste uz vlast, nemate da jedete? Kako Vi, gospođo Goldstin, gledate na to da su u našoj siromašnoj zemlji samo poslovne banke (skoro sve strane) napravile neverovatan profit u proteklih pet godina? Znate li da ovde skoro da nema kredita privredi i da banke masovno pljačkaju građane? Znate li da Narodna banka Srbije ne čini ništa da to zaustavi, pošto su ista ekipa i vernici u katastrofalni ekonomski i finansijski model? Znate li koliko meseci naš radnik mora da radi da bi zaradio mesečnu platu naše guvernerke? Znate li da smo jedina država u Evropi u kojoj oni koji otplaćuju kredite za stan, nakon deset godina otplate, imaju isti iznos da vrate bankama kao na početku? Znate li cenu održavanja kursa dinara u ovoj zemlji i gubitke NBS zbog vezivanja za dolar?

Dakle, gospođo Goldstin i gospodine Ruf, možete li da zamislite da živite u TAKVOJ zemlji? Zbog svega nabrojanog, nije vas loše podsetiti zašto ste ovde.

Kao i mnoge od ambasadora država članica EU, stručnjake i dobrodušne prijatelje, strane savetnike, koji nas doživljavaju kao crticu u karijeri i simpatične domoroce koji vole da kupuju deci „najke“ za 200 evra, dok se iste u SAD kupuju za 49 dolara.

Volite da nas vidite kao masu koja ne zna najbolje šta je dobro za nas i koja voli da kupuje hranu skuplju nego u Nemačkoj, a gorivo skuplje nego u Makedoniji i Bosni. Znam, mislite da je važno da vam „uspešno“ prođe misija i da imate svoje plate i privilegije.

Autor je predsednik Levice Srbije