Zašto je žena kriva čim se rodila?

Dakle, krive su žene. Žena je kriva čim se rodila. Kriva za sve, i tačka. U toj „suludoj“ emancipaciji, nije im bilo dovoljno što su njihova zanimanja dobila ženski rod, pa su postale profesorke, ministarke, tužiteljke, sociološkinje, ali i prevarantkinje, kradljivice, lažljivice, nego su, zapravo, sve vreme dok je trajala njihova borba za ravnopravnost, bile vođene mračnim ciljem, a to je da zadaju smrtonosni udarac braku i porodici.

Gospodo – poručuju sada kada su zagospodarile svetom – nas porodica više ne zanima! Snađite se kako znate i umete bez nas, mi u njoj više ne učestvujemo!

Dosta je rađanja, dosta bolova, dosta je gnjavaže sa decom, dosta kuvanja, čišćenja, pranja, peglanja! Nas ubuduće jedino interesuju posao, karijera i novac, a kad nam to dosadi, izmislićemo i poneki rat da se malo zabavimo, što da ne?

Pitam se koliko zaista ovakve polemike u društvu od najviših pozicija, preko medija do društvenih mreža, uopšte zanimaju jednu običnu ženu. Pod kategorijom „običnu“ da zamislimo ženu kakvih je najviše u Srbiji.

Ženu koja je zaposlena, ima prosečnu platu od koje jedva preživljava, brine se o deci, o njihovim domaćim zadacima, da ne zaostanu u školi, da ne zaostanu u odevanju, i modi, te postanu predmet podsmeha.

Ženu koja je nezaposlena, ekonomski zavisna. Koja sa osećajem krivice i srama svakog meseca od svog muža potraži novac za uloške. Naravno da je kriva kad krvari svakog meseca. Ženu koja nikada i nije radila, domaćicu, čija je uloga u društvu duboko potcenjena i omalovažena. Ženu koja nije rodila i na koju se gleda prezrivo i sažaljivo, kao da je njen život manje vredan, jer, zaboga, nije ispunila svoju osnovnu prirodnu funkciju.

Ona se neće naći u udarnim vestima žute štampe naslovljenim sa „Rodila mu četvoro dece“. Ovo „mu“ trebalo bi da pišu velikim slovom, radi jezičke korektnosti. Dakle, rodila Mu četvoro dece. Ona, mašina za rađanje, junakinja iz romana Margaret Atvud „Sluškinjina priča“, rodila je Njemu četvoro dece.

Koju još ženu zamišljamo kad kažemo obična? Ženu neudatu koja u jednom trenutku na svojim leđima počinje da nosi epitet babadevojke. I koja verovatno jedva čeka da ostari, pa da za društvo bude samo baba. Obična baba. Ženu koja se zaljubila u ženu i koja je prozvana lezbačom.

Ženu koja je na poslu seksualno uznemiravana. Ženu koju partner kinji i psihički maltretira. Prepekla šnicle, pogledala komšiju u liftu nekako čudno. Kriva je. Ženu koju partner tuče.

Zato što je kriva. Ženu koja se stidi da se ikome požali da je zlostavljana. Ženu koju partner ubije. Sadašnji, bivši, svejedno. Zato što je bila kriva za sve.
Da li je, dakle, toj običnoj ženi, kada prati neku emisiju na TV-u, uopšte važno da li je gošća u studiju potpisana kao psiholog ili psihološkinja, kao lekar ili lekarka…

Da li je Milici Đurđević Stamenkovski, kada su osvanuli bizarni, sramni, nesuvisli grafiti po trotoarima širom prestonice, bilo važno da li piše lažljivica ili lažov? Uzgred, ne znam kako to da rodno senzibilni jezik smeta samo kada je reč o pozitivnim pojmovima. Smetaju doktorke, naučnice, novinarke, psihološkinje, a ne smetaju lažljivice, kradljivice…

Za ženu u srpskom jeziku inače postoji mnogo više uvredljivih reči nego za muškarca. Zašto je to tako? Na to pitanje u jednom intervjuu Ranko Bugarski, naš poznati lingvista, odgovara: „Nasleđen patrijarhalni model dugo živi u jeziku, jer se društvo uvek brže menja nego jezik, koji u sebi ostavlja obrise nekada prevaziđenih društvenih odnosa.“ Lepo objašnjeno, ali da li su takvi društveni odnosi zaista prevaziđeni?

Da jesu, zar bismo i dalje imali u našem jeziku i u našim životima toliko zmija i zmijurina, ženetina, ženturača, babetina, ćurki i ćurketina, kučki i kučketina, krava i kravetina, krmača, guski i gusketina, vrtirepki, namiguša, profuknjača, opajdara…

Ali, da se vratimo na one grafite. Na stazi kojom često prolazim, od svoje zgrade do reke, na dužini od 900 metara, ima tačno 10 grafita o Milici i Milošu. Imala sam potrebu da ih prebrojim, ne znam zašto. Neki su ispisani crnom, neki belom farbom.

Neki su već prilično izbledeli, ali s vremena na vreme pojave se novi, sveži, ali na novim mestima. Iz nekog razloga, um, tačnije neum, koji osmišljava čitavu ovu akciju, smatra da treba pustiti stare grafite da maksimalno odrade posao, do potpunog iščeznuća sa betona. I, da li je važno piše li lažov ili lažljivica, ili je važnije ko to u toku noći, dok grad spava, vođen mračnim ciljevima „ukrašava“ trotoare. Ko to želi da hiljade stopala gazi preko nečijih imena?

Možda ne bi bilo loše na takvim mestima postaviti kamere, ne da bi se uhvatili počinioci – pretpostavljamo da je to nemoguće, jer je noćna ekipa opakih molera sigurno dobro zamaskirana – već da bismo možda došli do nekih korisnih informacija.

O još jednoj našoj podeli. Koliko ima onih koji svesno gaze preko ovih grafita, koliko onih koji to čine nesvesno, a koliko onih kod kojih je primetna neprijatnost kada naiđu na te natpise i koji ih pažljivo zaobilaze.

I sve to, ne da bismo došli do još jednog podatka o mogućem političkom opredeljenju, već do podatka o elementarnoj ljudskosti. Jesmo li barem nju sačauvali.

Da li je od rodne jezičke osetljivosti koja, kako veli Crkva, ruši porodične vrednosti, važnije ko se i na koji sve način služi maternjim jezikom, da li njime nekoga povređuje, da li nekome svojim zlim jezikom uništava život? Najzad, da li od porodičnih vrednosti postoji išta važnije? Da, postoji. Ljudski život i njegovo dostojanstvo.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.