Kvalifikacioni rukometni turnir za učešće na svetskom prvenstvu, na kojem je domaćin trebalo da bude Srbija, a jedna od učesnica i reprezentacija Kosova, najpre je iz Kragujevca premešten u Kovilovo, a potom i otkazan.
Epilog je svima poznat – naše mlade rukometašice izbačene su iz daljeg takmičenja bez mogućnosti da se bore za učešće na SP.
Dok je u Kragujevcu jedino LDP ustao protiv ovakvog razvoja događaja – ističući da sportisti, u ovom slučaju devojke rođene 1998. godine, i njihove karijere nikako ne smeju biti žrtve naših kontinuiranih političkih poraza – veći deo javnog menjenja je otkazivanje turnira i suspendovanje naših rukometašica doživeo kao pobedu i satisfakciju. Neki su možda i prepoznali šansu da odjeke borbe za nacionalne interese iskoriste za ostvarivanje ličnih, poput regionalnih rukometnih saveza, koji su, pored zainteresovanosti za „poštovanje Ustava i zakona“, pokazali da su ipak malo zainteresovaniji za svoje pozicije, budući da su ovaj slučaj, koji inače nema veze sa sportom, iskoristili da traže hitne i momentalne smene u rukometnom savezu. Bila je ovo takođe i prilika da se probude svi oni koje pate za devedesetima, kao i da razne neprepoznatljive organizacije preplave internet i, podržavajući javno masu glasnijih, pokušaju da iskorače iz svoje anonimnosti i izlivima patriotizma dobiju koji lajk više na društvenim mrežama.
Sve nas zajedno pogađa osećaj nepravde kada je Kosovo u pitanju. Međutim, sve gore navedene ne odlikuje i osećaj odgovornosti i ozbiljnosti, budući da se ne nazire ni namera za realnim sagledavanjem situacije i pronalaženjem bilo kakvog racionalnog rešenja za problem koji je stariji od svih nas. Svi povici i usklici se završavaju na priči da je Kosovo i Metohija teritorija Srbije. A na koji način bismo u 21. veku tretirali ljude koji žive na toj teritoriji? Da li bismo im garantovali sva građanska prava u 21. u veku ili, za početak, da li bi svi građani sa područja KiM uživali aktivno i pasivno biračko pravo i predviđene podsticajne mere za porast nataliteta? Dotle već, gore navedeni, ne mogu da dobace. A nisu ni prethodne generacije, pa smo zato tu gde jesmo.
Dakle, deo društva je podlegao propagandi, dok su je drugi, agresivniji, kreirali. Onih koji su javno osudili gotovo i da nema. Čak i ako su mišljenja da sport i sportisti ni po koju cenu ne treba da budu kolateralna šteta političkih nadigravanja, mišljenje uglavnom zadržavaju za sebe, jer nije popularno o tome govoriti. Zdrav razum u javnosti je ostala da brani tek nekolicina novinara i proslavljenih reprezentativaca, postavljajući najjednostavnije pitanje: a šta ćemo kad se ono što se danas desilo rukometašicama sutra pojavi pred fudbalerima, košarkašima i svim kolektivnim i pojedinačnim sportovima? Hoćemo li imati dvostruke aršine ili ćemo dozvoliti da poraze iz polja politike, kojih je bilo toliko puno, prenesemo i na sportske terene, gotovo jedino mesto koje nam donosi radost i pobede?
U prevodu: do kada ćemo lagati sami sebe? Mi smo potpisali Briselski sporazum i obavezali se da ga poštujemo. Kosovo je član MOK-a i najvećeg broja sportskih federacija. Neminovnost je da ćemo se sve češće sastajati na raznim takmičenjima. I nije pitanje da li je neko srećan zbog toga. Pitanje je da li ćemo zbog nečega što smo sami potpisali i na šta smo sami pristali uništiti ono najzdravije što imamo među nama – reprezentativni sport? Zbog čega smo žrtvovali rukometašice i džudistkinje i da li će one biti jedine žrtve? Dok svi ćute, vreme curi. Evropsko prvenstvo u karateu u Novom Sadu je za tek nešto više od mesec dana.
Ne znam koliko se danas pamti – rukometašice Kikinde su svojevremeno, nastupajući u međunarodnom takmičenju, ispoštovale odluku Vlade Srbije i odbile da igraju protiv kosovskog „Vlaznimija“ i isključene su iz takmičenja. „Vlaznimi“ je žreb dalje vodio do niške „Naise“, koja je i pored zabrane odigrala dvomeč i ubedljivo porazila kosovsku ekipu (41:14 i 46:13). Kasnije su Nišlijke, golom u finalu u poslednjim sekundama u prepunom „Čairu“, osvojile evropski trofej, inače prvi za Srbiju. Ovo neprocenjivo iskustvo je njihovo životno delo koje će ih odlikovati i kao ljude i kao šampionke do kraja života. Ostaje pitanje da li su one manje patriote, da li manje vole svoju zemlju, kao i šta se postiglo istupanjem Kikinđanki sa takmičenja?
Autor je menadžer Gradskog odbora LDP Kragujevac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
