Zašto nam se ne vraćaju mozgovi iz inostranstva

Značajna činjenica je da ovaj problem nije novina u obrazovnoj sferi, jer su se sa njim suočile sve zemlje kada su ušle u proces razmene studentske populacije. Problemi koji su izranjali rešavali su se putem racionalizacije, prvenstveno pojednostavljenjem celokupne procedure, donošenjem konvencija i deklaracija koje su promovisale univerzalizaciju pravila, potpisivanjem međusobnih ugovora itd.

Iako je i Srbija potpisivanjem Lisabonske konvencije i Bolonjske deklaracije iskazala spremnost da svoj sistem visokog obrazovanja usklađuje sa principima evropskog obrazovnog prostora (Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. godine je ova spremnost dobila i konkretne zakonske akte), dosadašnja praksa i ministarstva i univerziteta pokazala je duboko nerazumevanje njihovih glavnih načela. To dobro ilustruju podaci prikupljeni u okviru projekta Nacionalni dijalog u oblasti društvenih nauka u Srbiji 2014-2016, koji se sprovodi u okviru Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih nauka (RRPP). Doktorandi/tkinje i doktori/ke nauka iz oblasti društvenih nauka koji su svoje diplome stekli na fakultetima u inostranstvu, nakon što su ušli u proces priznavanja diploma u svojoj zemlji, nailazili su na nepremostive prepreke, od netrpeljivog stava komisije prema kandidatu (To je ponižavajuće, meni su u šest očiju rekli „… ovo nam se ne sviđa!!!“ Ja imam diplomu koja se priznaje u pet svetskih zemalja! Tebe mora jedna ekipa da aminuje, mnogo je muljanja ovde, tvrdi učesnik fokus grupe) – pa do neobičnih zahteva za sužavanjem profesionalnih kvalifikacija radi prepoznavanja diplome (Ja sam završila Međunarodne odnose u razvoju, meni su rekli „… može da se nostrifikuje ova diploma ukoliko odbacimo ovo – u razvoju…“, a meni je baš taj deo zanimljiv , svedoči jedna učesnica fokus grupe).

Ovakvo stanje stvari i ne čudi jer je Zakon o visokom obrazovanju do promena izvršenih 2014. godine vrlo nejasno definisao ovu oblast, a time i uslovio niz nedoslednosti i pravi diverzitet obrazaca za priznavanje diploma na različitim univerzitetima/fakultetima, što je dalje produkovalo samo probleme kandidatima koji su aplicirali za priznavanje diploma. Najkarakterističniji među njima su neprepoznavanje razlike između akademskog i profesionalnog priznavanja diplome, drugim rečima, priznavanje diplome radi nastavka školovanja ili radi zapošljavanja, nostrifikacija umesto priznavanja, što znači pokušaj da se pronađu sličnosti između studijskih programa fakulteta na kojem se traži priznavanje diplome i programa na kojem je stečena diploma, kao i visoki troškovi priznavanja. Na primer, cena priznavanja visokoškolske diplome radi zapošljavanja na Univerzitetu u Beogradu iznosi 54.000 dinara, a radi nastavka školovanja 10.000 dinara, a u oba slučaja procedura je dugačka i neizvesna.

Svaki univerzitet određuje cenu nadoknade za proces priznavanja visokoškolskih isprava. Tako, Univerzitet u Nišu propisuje sledeće cene za priznavanje visokoškolskih isprava: 1) 60.000 dinara za priznavanje isprave o završenim master akademskim studijama; 2) 80.000 dinara za priznavanje isprave o stečenom akademskom nazivu magistra nauka – magistra umetnosti; 3) 100.000 dinara za priznavanje isprave o stečenom naučnom stepenu doktora nauka i doktora umetnosti. Univerzitet u Novom Sadu naplaćuje 36.000 dinara za priznavanje specijalističkih, master i magistarskih studija (za državljane Srbije, dok je za strane državljane cena 72.000 dinara), i 54.000 dinara za priznavanje diplome doktorskih studija (111.000 dinara za strane državljane). Cenovnici priznavanja stranih visokoškolskih diploma Megatrend univerziteta i Državnog univerziteta u Novom Pazaru nisu dostupni na njihovim zvaničnim sajtovima.

Analiza Zakona o visokom obrazovanju sa izmenama iz 2014. godine daje malo više optimizma, ali samo na papiru. Naime, svi pobrojani problemi se u budućnosti mogu rešiti. Najpre, prepoznata je razlika između profesionalnog i akademskog priznavanja, i za prvo je određen organ koji bi trebalo time da se bavi – ENIC/NARIC centar (Evropska mreža nacionalnih centara koja ima cilj da unapredi akademsku mobilnost i prakse priznavanja visokoškolskih isprava), a drugi vid priznavanja je potpuno opravdano ostavljen fakultetima. Zatim, striktno je definisana nužnost da se akademsko priznavanje ne vrši tako što će se tragati za formalnim sličnostima programa (nazivi predmeta, mesto predmeta u godini studija, vrednost predmeta izražena u broju ESPB), već isključivo na osnovu ishoda učenja celokupnog programa. I na kraju, zakonski okviri za vreme priznavanja su postavljeni, 90 dana za profesionalno i 60 za akademsko, a i sama procedura je donekle pojednostavljena. Međutim, sve je ovo još uvek „mrtvo slovo na papiru“ i dok se sa njega ne pređe na realizaciju u svakidašnjici ostaje da verujemo. Ali, da je ostati na veri previše, pokazuje činjenica da je izmenama i dopunama Zakona o visokom školstvu iz 2014. godine najavljeno (verbalno je i u u skupštinskoj raspravi dato obećanje) da će ENIC/NARIC centar početi sa radom za nekoliko meseci, a da on još uvek nije oformljen. Još zanimljivije je to da mu nema nikakvog internet traga. Takođe, gotovo izvesno, predstoji dugačak i mukotrpan period prilagođavanja pravilnika univerziteta o mobilnosti studenata i priznavanja visokoškolskih isprava, i još duži period implementacije principa i pravila u praksi.

Ovakva neefikasnost Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u sprovođenju zakona u delo i nespremnost univerziteta da poštuje donesene zakone i principe koji proishode iz ratifikovanih međunarodnih sporazuma, može imati samo pogubne posledice po zemlju i konačno uticati na pogoršavanje i produbljivanje problema odliva mozgova.

Autor je asistent na Departmanu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu