Zašto narod glasa za stranke čijim radom nije zadovoljan?

Taj isti narod na izborima podeli svoje glasove u istoj ili sličnoj razmeri na partije vlasti i partije opozicije, kao i onaj deo naroda koji je zadovoljan svojim životom.

I to je nekako razumljivo i objašnjivo i biva potvrđeno podacima. Na primer, relativno mali broj ispitanika povezuje nezadovoljstvo svojim životom sa partijom koja je na vlasti.

Najveći broj nezadovoljnika razloge svog nezadovoljstva traži i nalazi u sebi i svojoj bližoj okolini ili u nekim opštim manje više fatalističkim viđenim uslovima svog života, pa čak i osećajem da jednostavno „nemaju sreće u životu“.

Drukčiji je pak status naroda koji u istraživanjima javnog mnjenja iskazuje nezadovoljstvo funkcionisanjem vlasti i Vlade, nezadovoljstvo radom republičke, gradskih i opštinskih skupština, nezadovoljstvo zdravstvom, sudstvom, medijima, nezadovoljstvo komunalnim uslugama…

Nešto više od polovine ovog nezadovoljnog naroda ne izlazi na izbore. To su takozvani apstinenti.

Postotak njihove apstinencije je veći nego onog naroda koji je zadovoljan funkcionisanjem vlasti i organizacijom relevantnih javnih usluga.

Iz ovakvih podataka gotovo nužno sledi pitanje: Pa, pobogu, ako su nezadovoljni radom postojeće vlasti, zašto ne izađu na izbore sa namerom da nešto promene?

Negde između dve petine i polovine naroda pretežno nezadovoljnog funkcionisanjem vlasti i javnim uslugama, izlazi na izbore i glasa ili za partije u opoziciji ili za partije na vlasti.

Pri tom, ovi svoje glasove približno ovako raspodeljuju: oko tri petine glasa za partije opozicije, a oko dve petine za partije na vlasti.

I u ovom slučaju iz ovakvih podataka gotovo nužno sledi pitanje: Pa, pobogu, ako se te dve petine nezadovoljnog naroda kritički odnose prema funkcionisanju postojeće vlasti, zašto onda ne glasaju sa namerom da promene vlast sa kojom su nezadovoljni?

Zašto ne glasaju za opoziciju?

Sve u svemu, vidimo da nešto više od polovine pretežno nezadovoljnog naroda iz nekog razloga ne vidi povezanost uzroka svog nezadovoljstva sa svojim izlaskom na izbore (oni apstiniraju). S druge strane, od petoro nezadovoljnika koji izlaze na izbore, dvoje glasa za partije na vlasti, a troje za partije opozicije.

Na nivou Republike, na prošlim parlamentarnim izborima, gledano u apsolutnim brojevima, za partije na vlasti glasalo je približno oko 500.000 punoletnih stanovnika Srbije, iako su pretežno nezadovoljni funkcionisanjem vlasti i organizacijom javnih poslova u ovoj državi.

Zašto?

Da li tih 500.000 građana misli da su za loš rad vlasti odgovorne opozicione partije, a ne partije na vlast? Ili drugim rečima, da li tih 500.000 građana misli da za loš rad vlasti nisu odgovorne partije u čijim je rukama vlast u Srbiji?

Ključno pitanje nije zašto narod koji je zadovoljan funkcionisanjem vlasti i javnim uslugama glasa za partije koje su na vlasti, već zašto narod koji je nezadovoljan funkcionisanjem vlasti i javnim uslugama glasa za partije koje su na vlasti.

Ili, zašto nezadovoljni narod glasa za partije čijim radom je faktički nezadovoljan?

Broj razloga zbog kojih narod nezadovoljan već 12 godina dugom vlasti naprednjaka i njihovih satelita, svakako nije mali.

Ti razlozi se kreću u širokom dijapazonu, od stvarnih do umišljenih i izmišljenih jer tako nedosledno ponašanje nezadovoljnih birači moraju objasniti i drugima i sebi.

Naravno ne može se zanemariti zastrašenost ovih birača, prisilno glasanje, pritisak okoline, nasedanje na propagandne trikove kojima se potiskuje percepcija korumpirane i loše vlasti, podmitljivih institucija, nesposobnih kadrova i svega onog što izaziva nezadovoljstvo naroda, a u prvi plan se ističe rad za državu, za Srbiju, za srpsku naciju, za suverenitet.

A tu je i pozivanje na autoritet vođe.

Ova zamena teza biva pospešena faktičkim medijskim monopolom i dobrim „terenskim radom“ i pritiskom na radnom mestu i zastrašivanjem na sve moguće načine.

Mnogo toga partije opozicije moraju da učine da bi napravile dobar izborni rezultat, da bi se približile osvajanju vlasti i na kraju da bi odnele izbornu pobedu. Neki od tih poslova izgledaju kao nemoguća misija, kao „tuča Davida i Golijata“, kao nešto za čije postizanje nema ni materijalnih, ni taktičkih, ni strateških a ni drugih uslova.

Ovakav pristup, združen sa defetizmom ili ispraznim optimizmom, ne daje nikakve rezultate.

Nema sumnje da opoziciji nedostaje unutrašnji dijalog, teorijska rasprava, istraživački rad, organizacija rada na terenu…

Kao i da danas važi kontradiktorna opaska koju je na kraju 1999. godine u okviru fokusgrupne diskusije dao jedan sindikalni lider: „Opozicija zna šta hoće, ali ne zna kako.

U stvari, ne zna ti ona ni šta hoće, pa i to ne zna kako!Oni stalno pitaju ‘Šta da se radi?’ A naše je pitanje: ‘Šta da radimo!'“.

Indirektan zaključak iz brojnih empirijskih istraživanja koja su se, doduše periferno, bavila pitanjem odnosa političkih partija i podrške naroda tim partijama, stavlja u fokus tog odnos pitanje kredibiliteta političkih partija u očima postojećih i potencijalnih pristalica.

Dakle, šta danas treba da čine partije opozicije da bi podigle svoj kredibilitet, i drugo, koje su to validne komponente partijskog kredibiliteta u očima aktuelnih i potencijalnih partijskih, odnosno izbornih pristalica date partije.

Ako bi imali istraživačke odgovore na ova pitanja, onda bi bilo lakše odgovoriti na dileme koje se u nas uvek aktuelizuju uoči izbora, najčešće prekasno.

Politički savez celokupne opozicije koji ima u prvom koraku samo jedan cilj. Ili dva-tri saveza ili svaki savez sa svojom listom, ili tri saveza sa jednom listom…

Ukoliko imamo istraživački nalaz o tome šta misle oni koji izlaze na izbore i glasaju za ove ili one, znatno je lakše doći do kredibilnog odgovora.
Da pomenem na kraju da je u istraživanju i knjizi Javno mnjenje Srbije.

Između razočarenja i nade – istraživanje (1999. godine) i knjigu (2000. godine) su finansirale i obavili ove organizacije: Centar za proučavanje alternativa, UGS Nezavisnost i Udruženje za unapređivanje empirijskih istraživanja; u tom istraživanju na tvrdnju „ako ne dođe do dogovora opozicionih stranaka i lidera, nema nam spasa“ natpolovična većina (54 posto) se složila potpuno ili delimično sa ovom tvrdnjom.

Natpolovična većina se založila i za savez političkih partija, sindikata i organizacija civilnog društva. – Vreme je da vidimo kakvo je mnenje naroda danas, 24 godine kasnije.

Autor je sociolog, glavni istraživač Demostata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.