Zašto nas nema pola miliona na ulicama?

Ovaj režim ni deci nije dozvolio da po pravilima i zakonu polaže malu maturu. Deca su se pobunila i dobila brojne uvredljive epitete koji su već izanđali od upotrebe, jer su tako kvalifikovani njihovi očevi i dedovi. Neke ulice u Beogradu izgledaju kao posle vazdušnog desanta. Plahe letnje kiše su pokazale da se njima ne može manipulisati. Voda se lako osveti ljudskom nemaru.

Izbacuju autobusku stanicu iz centra glavnog grada, a nisu napravili novu. Još jedna zagonetka za putnike koji još uvek ne znaju koji vozovi polaze sa Prokopa, koji iz Košutnjaka, a koji sa Novog Beograda. Život se sveo na mukotrpno savladavanje prepreka od jedne do druge tačke i bezglavo tumaranje po institucijama sa namerom da se nešto uradi. Izvan prestonice Srbije bujične vode posle kiša nose kuće, useve i domaće životinje. Gradonosni oblaci se gotovo svakodnevno nadviju nad neki region i za nekoliko minuta unište sve što se sa nadom sadilo, sejalo i negovalo prethodnih meseci. Lokalni zulumćari za koje je izgledalo da će ih stići ruka pravde, ostaju neozleđeni jer ih štiti najmoćnija ruka u Srbiji. U toj ruci je „i nož i pogača“. On trenutno može sve. Da daruje, pomiluje, kazni i uništi. Neprirodno društveno stanje nastalo zbog najezde najgorih i sveopšte ravnodušnosti, ćutanja i uzmicanja onih koji su imali ljudsku obavezu da ustanu i stanu u odbranu prava na smislen i dostojanstven način života.

Danas sve izgleda beznadežno. Svi su uplašeni za sebe i svoje i od straha se brane prema raspoloživim potencijalima psihičkih sistema. Većina ćuti i čeka da ludilo prođe, jer „ničija nije do zore gorela“. Dok čekaju ne žele sebe da uznemiravaju pitanjem o ličnoj potrebi da se prema zlu odrede i ustanu protiv zahuktale destrukcije koja sistematično uništava prirodni, ekonomski i biološki potencijal države. Vide kako združeno dejstvo kriminalaca, pohlepnih i amoralnih uzurpatora funkcija sistematično razara svaki segment ljudskih sistema. Vide i ćute, jer „šta jedinka može da učini protiv tolike sile“. Sve te bespomoćne jedinke ne misle da bi mogle da se ujedine sa drugima i da stanu u odbranu države. Država više ne postoji, niti postoje oni koji bi za nju da se bore. Ako bi se kojim slučajem sprovela anketa sa pitanjem: „Da li volite svoju državu?“ verovatno bi natpolovična većina odgovorila potvrdno. Kako je onda moguće da toliki broj ćuti dok se im se pred očima razara domovina koju oni, navodno, vole?

Jedno je deklarisati se, a drugo postupiti u skladu sa emotivnim opredeljenjem. Voleti znači ulagati u objekat ljubavi, brinuti o njemu, čuvati ga, braniti i žrtvovati se za njega. Toga danas, definitivno, nema. U svesti većine koja ćuti ne postoji integrisana spoznaja da se ne sme dopustiti da zajedničko dobro bude uzurpirano od nasilnika i uništavano kako bi nekolicini u vrhu vlasti bilo sve potaman. Propustili smo i propuštamo da zajednički stanemo ispred otimača i kažemo: „Ovako više ne može!“ Oni koji to čine su malobrojni. Mnogo smo daleko od broja od pola miliona čije bi prisustvo na ulicama imalo relevantnu težinu. Ovako svi čekamo i gledamo kako pred našim očima nestaje naša država i mi sa njom.

Sva čuda i ontološka nepravda koja nam je svakodnevno pred očima, još uvek ne uspeva u narodu da pokrene bes i želju za otporom. Povlačimo se dok ima prostora za povlačenje. Možda ćemo ustati tek kad stignemo do granice trpljenja i poniženja, a možda ćemo pokorno prihvatiti život nedostojan čoveka kao jedinu opciju koja nam je preostala.

Autorka je doktorka specijalista neuropsihijatrije i nezavisna odbornica u skupštini grada Vršca