Zašto NE gradu na Makišu?

… Uprava varoši sa tada oko 40.000 stanovnika formirala je komisiju sa tri radne sekcije (hemijsko-higijenska, geološka i tehnička) sa zadatkom da ispita razloge i „savetuje opštinskoj upravi šta treba da preduzme i učini, pa da Beograđani dobiju dosta dobre i zdrave vode, i da ne nestane kad je najpotrebnija“.

U komisiju su uključene najumnije glave tog vremena, lekari, geolozi, inženjeri.

Pomenimo Jovana Žujovića, Milana Jovanovića Batuta, Pavla Stejića, Kostu Jovanovića, Svetolika Radovanovića, Feliksa Hofmana.

I rešenje je stiglo, istrage su pokazale da vode na izvorištu ima više nego dovoljno za budući razvoj grada, da su problemi tehničke prirode i da su rešivi.

Što se sve kasnije pokazalo ispravnim.

Poziv da se čuju predlozi akademika i vrhunskih eksperata pri donošenju važnih odluka, na primer o lokaciji nove železničke stanice Beograd nije izostajao ni u „zlatnom dobu“ socijalizma, tokom predsednikovanja gradom Branka Pešića.

Naravno, ne onog koji je projektovao zgradu „Beograđanke“ kako to misli istoričar i hroničar našeg grada sada na položaju vladajućeg zamenika.

Ali, ni u svim fazama prethodnog „zlatnog doba“ nije sve bilo idealno, pa su tako gospodari grada na obod Makiškog polja locirali ranžirnu železničku stanicu.

A na našim česmama, kao rešenje problema sa realno opadajućim kapacitetima reni-bunara umesto širenja izvorišta u drugim pravcima i drugim tehničkim rešenjima koja bi poboljšala snabdevanje podzemnom vodom stalno rastućeg grada, dobili smo prečišćene vode Save.

I njih dobijamo sve više i više.

Da li je zamislivo da u ovom našem nevremenu neko pozove i okupi vrhunske naučnike i stručnjake na argumentovanu raspravu o ovom i drugim sudbinskim pitanjima našeg grada?

Svedočimo da nije, odluke se donose na jednom mestu, prenose se zaduženim za njihovo sprovođenje, oni prosleđuju dalje nadležnim institucijama, i eto objavljenog tendera u kome je sve, ili skoro sve, definisano.

Posle će se u izvođenju verovatno ponešto preraditi i projektom izvedenog stanja i dopunskim situacijama dovesti do željenog nivoa.

Svako ko pomoli glavu i usprotivi se, ili stavi pod sumnju predloženi koncept i rešenje, biće proglašen ološem, izlapelim, i nagrađen svakojakim epitetima nerodoljublja.

Argumentum ad hominem je dakle prva greška u dokazivanju koju srećemo u monologu vlasti.

A druga je „zamena teze“.

Na primeru Makiša klasična zamena teze je stav koji iznosi vladajući zamenik – da smo mi „protivnici izgradnje metroa“.

A za razliku od njega koji u ovom gradu poodavno gostuje i pokušava da ga unazadi, nama je metro san od kad smo se njim negde u svetu vozili prvi put.

San koji nam se stalno ponavljao, sve dok nas tehno-menadžerska garnitura uprave grada nije krajem osamdesetih vratila u javu i oterala u 21. vek tramvajima.

Ne postoji nijedan razlog biti protiv metroa koji bi uticao i na smanjenje zagađenja vazduha u gradu prezagušenog vozilima?

Nije dakle u pitanju metro, nego njegova trasa koja je prilagođena izgradnji grada u gradu, tj. na Makišu.

Pa i metro u Makišu nije toliki problem, živ saobraćaj železnički i putnički već postoji, a metro bi ovde trebalo da se gradi takođe kao površinski.

Ali zašto novi grad?

E to je već nešto drugo.

Svaki temelj svakog od brojnih objekata koji treba da prime 36.000 srećnika, i kompletna infrastruktura koja ulazi u podzemlje, narušiće kontinuitet površinskog i pripovršinskog sloja koji sada pružaju određenu zaštitu podzemnim vodama na ovom području.

Stručnjaci Instituta „Jaroslav Černi“, koji je izradio Elaborat kojim se sužava druga zona sanitarne zaštite i time omogućava da se u široj trećoj zoni mogu graditi stambeni objekti, prevideli su dve činjenice.

Izvorištem koje je analizirano proglašen je praktično samo priobalni deo reke Save gde se sada nalazi grupa reni-bunara (ukupno 19), a ne i ceo prostor Makiškog polja gde postoji kontinuitet prostiranja bogatog vodonosnog sloja na oko 10-15 metara dubine i sa debljinom koja varira u granicama od 10-20 m.

Prvo izvorište bilo je formirano u Belim vodama daleko od savske obale, i to ne slučajno.

Postoji značajan podzemni dotok i hranjenje vodonosnog sloja iz zaleđa, sa strane pobrđa od Železnika sve do Čukarice.

Neki procenjuju da se na ovaj način formira 20 odsto, a neki uključujući i prve istraživače Makiša, i do 50 odsto od ukupnih rezervi podzemnih voda u Makišu.

U tome se ovo široko polje koje dostiže površinu od skoro 40 km2 razlikuje od leve obale Save i novobeogradske strane na kojoj su izgrađeni veliki stambeni blokovi i to bliže samoj obali i dugom linijskom nizu reni-bunara.

Hidraulička veza novobeogradskih reni bunara sa rekom je značajnija, a podzemni dotok iz zaleđa (Bežanijska kosa) manji.

I još jedan argument kontra gradu na Makišu.

Ovo polje ima veliki potencijal za uvođenje postupka veštačke infiltracije kojim bi se vode Save uvodile u podzemlje preko iskopanih infiltracionih basena u zaleđu postojećih reni-bunara.

Na ovaj način, upravo zahvaljujući stručnjacima Instituta „Jaroslav Černi“, danas se obezbeđuje deo voda za građane Niša, Požarevca, a procene su da bi se ovim postupcima i za 36 odsto moglo povećati učešće podzemnih voda u vodosnabdevanju građana Srbije.

Ima li smisla odustati od Makiša, ili ga prepustiti da mu sudbinu odrede oni koji danas odlučuju, pa za njima graditelji angažovani od strane narodnog „dobrotvora“ koji će uložiti svoj teško stečeni kapital u prćiju Srbiju, ili na kraju ekološkoj savesti budućih stanovnika koji će naseliti taj velegrad na periferiji.

Čitaoce bi samo zamarali iznoseći detaljnije podatke o incidentu sa prosutih 45 tona ksilola iz vagona na ranžirnoj stanici Makiš.

Time su se od 1984. godine bavili stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta i Instituta „Jaroslav Černi“, a zagađenje je velikim delom amortizovano procesima prirodnog prečišćavanja u makiškim slojevima.

To samo potvrđuje značaj koji ima prirodna sredina Makiša i koju treba da i dalje preventivno štitimo.

Taj incident, srećno okončan (ili sa nedovoljno ispraćenim posledicama?) uzet je i za primer da se zaštitne zone mogu suziti.

Iznenađenje hidrogeološke struke bilo je veliko kad je 2014. godine objavljeno da se inoviranim Elaboratom o zaštitnim zonama Makiša predviđa suženje površine za užu zaštitu, i to u situaciji kada je uspostavljen trend da zone zaštite izvorišta širimo gde god je to moguće.

A onda je to postalo razumljivije. Izgleda da je takav projektni zadatak formulisan na nekom drugom mestu.

Da to nije slučaj, verovatno rešenje o smanjenju zona ne bi prvo potpisao ministar zdravlja, pa tek onda bio ponuđen na potpis članovima Komisije koji inače ove elaborate prvi odobravaju.

Nama koji mislimo da nešto više znamo o ovoj problematici ne može biti zadovoljstvo da svoje stavove plasiramo u medijima i da ovde otvaramo diskusiju i polemiku na uskostručne teme.

To su pitanja koja široka čitalačka publika i kada je visoko obrazovana, ne može lako da razume.

Zato se i ne oglašavamo tako često.

I novinari često lutaju u pokušaju da pronađu ko se ovim pitanjima bavi, pa u diskusiju uključuju i mnoge koji ne mogu da daju relevantne odgovore.

A u Beogradskom vodovodu stručnjaci, i to odlični, ćute.

Slično i u Institutu „Jaroslav Černi“.

Donekle je to razumljivo i ne treba ih prozivati, skoro je svuda tako, „veži konja gde ti gazda kaže“.

U suprotnom može se lako završiti otpusnom listom kao što je slučaj u Agenciji za zaštitu životne sredine.

A moguće je da će se ipak javiti da ovo moje pisanije ospore.

Da li po zadatku, ili po savesti?

A narod pod Vođom (Domanovićevim) ide dalje.

U medijski sluđenom narodu često se ne zna ko je ko i ko je gde, počinjemo da se u gužvi gazimo, saplićemo jedni preko drugih, čuju se u gužvi povici i o potrebi ukidanja Rudarsko-geološkog fakulteta jer školuje stručnjake koji se bave istraživanjem ruda i njihovom eksploatacijom.

Sve je u konfuziji, izgleda svesno indukovanoj.

A počinje juriš i na Ratno ostrvo. O tempora o mores!

Nevreme je. Već dugo traje, ali prestaće. Uvek tako biva.

Autor je hidrogeolog, redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta