Zašto (ne) izaći na izbore?

Donete odluke rukovodstva stranaka mogu da imaju izvesnog utemeljenja u realnosti, na osnovu kojih može da se zaključi da postoje logična objašnjenja i kod onih koji će izaći i onih koji neće.

Ali, ma kako objašnjenja suvisla bila, poruka koja stiže do građana je jedinstvena – nikakve promene u političkom i društvenom sistemu se neće dogoditi.

Pred decembarske izbore postojala je nada da su bar u Beogradu moguće promene.

Ljudi su verovali da ujedinjena opozicija predstavlja respektabilnu snagu da se suprotstavi organizaciji, koja je sve državne resurse stavila pod svoju kontrolu.

Događaji pre i tokom izbora su ih demantovali. Budući da nisu verovali u sopstvenu snagu da pobunom protiv izbornih kriminalnih radnji, mogu nešto da promene, mlaki protesti su se razvodnili i ugasili.

Umesto 900 hiljada združenih i odlučnih građana, spremnih da se nepokolebljivo i istrajno bore za izborne rezultate, ponovo smo se susreli sa grupicama zbunjenih ljudi, koji su se prepustili sumnji i apatiji, čudeći se i zgražavajući se nad bezočnim postupcima vlastodržaca.

Opozicija je, u skučenom manevarskom prostoru, radila što je mogla i mislila da je ispravno.

Njihovo zajedništvo i stavovi evropskog parlamenta i misije OEBS-a ostavljali su prostor za uverenje da će se budući izbori odvijati pod drugačijim uslovima.

Međutim, svi nedavni događaji i nemilosrdne činjenice su pokazali da vera i realnost nemaju dodirnih tačaka.

Uzurpatori države su izgradili monstruozni sistem, u kome su svi segmenti horizontalno i vertikalno čvrsto povezani i precizno kontrolisani iz jednog centra. Svaki gradivni element ove mašinerije ima jasne zadatke, čije izvršavanje nadzire neki šraf.

Njegove aktivnosti prati neki malo važniji, a njegove sledeći, nešto viši po rangu.

Tako poređani i povezani paze jedni na druge u paničnom strahu da ne pogreše, svesni da se greške ne praštaju, i da je gubitak uloge ravan gubitku života.

Oni ne misle, ne pitaju se, ne sumnjaju i ne preispituju se. Samo slušaju i izvršavaju naloge.

U svim društvenim organizacijama, od mesne zajednice, sindikalnih organizacija, studentskih parlamenata, skupštine stanara, udruženja golubara, pčelara i instituta za kojekakva istraživanja, nalazi se neko ko je zadužen da referiše i kontroliše.

Mozak mašinerije kontroliše i upravlja ekonomskim, prirodnim i ljudskim resursima.

Oni koji rukovode mašinerijom su imali dovoljno vremena i iskustva da izbore dobijaju pre no što se na njih izađe.

Veštim manevrima i igrama sa obećanjima i „pregovorima“ uspeli su da se opozicija podeli.

Nastala je situacija kao u tamnom vilajetu – ko izađe kajaće se ko ne izađe još više.

Teško da mogu da računaju da će osvojiti onih 900 hiljada glasova iz decembra.

I kad bi ih osvojili to nije dovoljno za pobedu.

Da li se približavamo situaciji u kojoj će opozicija u republičkom i lokalnim parlamentima da predstavlja samo neophodni dekor za prikazivanje strancima da smo demokratska država?

Sa druge strane, ako ih uopšte nema u zakonodavnoj vlasti neće postojati bilo kava mogućnost da se reaguje na štetne i opasne odluke koje će donositi.

Da li će reakcije poslanika i odbornika pokrenuti ozbiljniji i osmišljeniji građanski otpor ostaje otvoreno pitanje.

Govorili su i do sada opozicioni poslanici u Skupštini Srbije o svim zlodelima vlastodržaca, ali nisu sprečili nijedno donošenje štetnih i po građane opasnih zakona.

Na ovako koncipiranim izborima i sa postojećim izbornim zakonima pobeda nad mafijaško kriminalnim režimom nije moguća.

Postoji mogućnost da se građani organizuju na lokalu, da se ozbiljno i odgovorno dogovore i svojim sugrađanima u direktnim komunikacijama predlože rešenja za ključne probleme u njihovim sredinama.

Postoji i mogućnost da se prihvati okupacija i tavori po ovakvim pravilima dok se traje. Na svakom od nas je da odluči i ponese odgovornost za donetu odluku.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.