Zašto ne mogu da se porede Miloševićeva i Vučićeva vlast?

Iako je Slobodan bio, pokazaće praksa, pobornik stare škole da je, ipak, batina iz raja izašla, onda je ovaj vučićevski mehanizam sveopšte konfuzije i manipulacije samo jedna unapređena verzija svega toga što je miloševićevski period utemeljio.

Da pređemo na stvar, dvadeset i tri godina kasnije, nakon pada nacističke kamarile okupljene oko Miloševića, njegov amanet i dalje živi. I to u onom obliku, kao u lošim nastavcima blockbaster filmova, u kojem je glavni-super-mračni negativac poražen, ali ima onu rečenicu na kraju, after credit, dabome, „I will return!“.

Samo što danas, odnosno mojim vršnjacima – generacijama rođenih tokom zloglasnih devedesetih – indoktrinira se neka upside-down priča u kojem je Milošević bio jedna tragična ličnost.

Ličnost koja se suprotstavljala Novom Svetskom Poretku, mračnom Zapadu, izopačenom sistemu vrednosti i svim dušmanima srpskog naroda.

A zašto loš sequel? Jer Miloševića nema, ali zato mu zaostavština punom parom živi, stoga se oko njegove velike, besmrtne i učvršćene velikosrpske ideje okupljaju kojekakvi škartovi, puvala, laprdala, secikese, i svi oni kojima je „oduzet“ identitet, klanjajući se – na ovakav ili onakav način – njegovom okultističkom totemu, prizivajući Ona Vremena kada „jes’ da smo bili u ratu, da je bila inflacija, da smo se raspali, jes’ da su nas i bombardovali, ali smo barem bili ponosni“.

Svi oni, doduše potajno, i akademici, i političari, i estradne zvezde, i bivši bezbednjaci, i haški optuženici, kao i ostatak čopora, ne mogu da poveruju da takve persone više nema. Ipak Vučić nije taj kalibar.

Još uvek priželjkuju neki novi Gazimestan, Vukovar, Podujevo, Srebrenicu, Sarajevo, Zadar, Višegrad ili pak Dubrovnik.

Nadaju se novom aparthejdu na Kosovu, kada se srbijanska vojska i policija vrati dole. Ne mogu još da prežale što koncentracioni logori po BiH i Srbiji nisu bili učinkovitiji.

Zahvalnost Miloševiću duguju za sve one „kristalne noći“ po gradovima Srbije. Za hiljade i hiljade pobijenih civila. I za stotine hiljade raseljenih, proteranih i po svetu rasutih.

Za bombardovanje. Za Crvene beretke. Za „vraćeni dug iz ’41“. Za ubijenog premijera. Za nezavisnost Kosova. Za razrušeni Beograd zbog nezavisnosti Kosova. Za barikade i balvane.

Za sve protraćene živote i ugašene budućnosti. Za Ratka, Radovana, Lukića, Stanišića, Markovića, Tolimira, Šljivančanina, Dragana i ostatak goodfellasa.

Često se porede Miloševićeva i Vučićeva vlast, pa se meri koja je gora, ali one su ipak neuporedive.

S jedne strane, imate Miloševićevu koja je bila utemeljena na čistokrvnim emocijama, svirepom afektu, osvetničkom duhu i krvoločnoj želji za uzvišenom pravdom.

Tadašnja SPSrbija bila je najbliža onom hardkor nacizmu. Sa svih strana ste imali želje i pozdrave za Srpsko Pitanje. Mnogi su na vlast bili ljuti što je ratove izgubila, što se nije proširila i što nije dovoljno bila krvava.

Miloševićeve strukture su bile poprilično školovane. Njegova Služba je takođe bila poput paukove mreže u koju su se svi pecali.

Vojska, policija, institucije, Univerzitet, Akademija, Srpska pravoslavna crkva, veći deo opozicije, dijaspora i pitaj boga ko sve još – svi su oni bili, manje-više, za jedan velikosrpski san, koji se na kraju urušio, ali ipak preživeo do današnjeg trenutka.

Međutim, Vučićeva vlast počiva isključivo na strahu, uceni i siledžijstvu. Oko njega ne postoje ljudi koji će sutra da daju život za njega, već čim bude brod krenuo da tone, pobeći će poput poslednjih štakora.

Njegova družba, za razliku od Miloševićeve, sastavljena je od čitavog jednog spektra ljudi koji su bili na raznoraznim ideološkim stranama, ali ih je pohlepa i ukus novca pod jednu zastavu stavila.

Njegovo carovanje je za ovih deset godina dovelo ljude na ivicu psihološke propasti. Ljude više ništa ne ispunjava, ništa ih ne raduje, ni u šta više ne veruju. Optimizam je zagašen.

Učvršćena je čaršijska floskula da „su ovde svi isti“. Razorena je perspektiva pogleda na dalje od sledećeg meseca. Strepnja i bojazan je nešto na čemu Vučićeva vlast jedino i počiva.

Strepnja da ti sutra nogom ne otvore izvršitelji vrata. Bojazan da, ukoliko kažeš nešto protiv, sateraju te u ćošak, dok ne digneš belu zastavu i ne pređeš na dark side.

Sve u svemu, ovakva jedna epohalna vrsta sadističkog egzibicionizma, koja u Srbiji traje već nekih trideset i kusur godina, napravila je od ovog društva i zemlje jedno izdeformisano strašilo, koje lunja bespućima civilizacije tražeći nekakav spas od sopstvenih grehova.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.