Zašto ne podržavam Vladimira Vuletića

Umalo da propustim to predavanje, jer u nadnaslovu stoji razmetljiva rečenica: „Generacija kojoj pripadam odrasla je u duhu kosmopolitskih vrednosti“.

Zašto da čitam dalje kad čovek ponosito izjavljuje ovako nešto, ovo je odurno opšte mesto, da ne kažem baš glupost, profesor bi morao znati da je ovo stav koji se ne može ni potvrditi ni osporiti, zašto, zato što se zasniva se na nekoliko apstrakcija oko čijeg poimanja uopšte ne moramo biti saglasni: i pripadati generaciji može značiti štošta i ništa, o duhu kosmopolitskih vrednosti da i ne govorimo.

U narednoj rečenici afričke studente koji su u vreme socijalizma studirali u Jugoslaviji zove migrantima, je li moguće da profesor univerziteta ne zna šta je migrant, a šta student koji dobije stipendiju i školuje se van matice?

Dobro, profesor se tek zagreva, kad je on demonstrirao, svemir mu beše njegova granica, sledi razrada hvalospeva ranom sebi, marširao je pre dvadeset leta jer ga je bolela izborna krađa, a danas se, veli, bore protiv rezultata izbora! Potom malo bulazni o NATO paktu, tek da bi održao spisateljsku razjarenost, da bi nakonec otpočelo ono zbog čega se profesor latio pera, da ne kažem šestopera, jer sledi gradivo oblikovano buzdovanom – najviše udaraca pretrpeće sirota logika, a ni etika neće proći bez bubotaka od razmahanog trudbenika Beogradskog univerziteta.

Studente optužuje za „vrišteći parohijalizam“ – mutni kvazinaučni termin trebalo bi da bude suprotnost profesorovom kosmopolitizmu koji se skrasio u Upravnom odboru RTS-a: misli globalno, deluj lokalno! Zamera studentima što se bore protiv Vučića, za ranog Vuletića je, kako sam veli, „reper bio svet“! Šta pisac uopšte pokušava da kaže?! Ozlojedio ga je i razočarao transparent „Vučiću – Šrederu“, što je, po moemu, igra reči koja može da se brani. Vuletić međutim ispeva besplatnu i dobrovoljnu odu Šrederu, a najviše ga oduševljava što Šreder jedva čeka da se Rusija i Evropska unija već jedared pomire i spoje. Koga je briga za to, profesore?! Mi imamo druge brige ovde!

Profesor se potom hrabro hvata ukoštac sa neimenovanim stvorenjima koja su studente nahuškala protiv Vučića i protiv samog RTS-a čijim Upravnim odborom blagopredsedava lično vanr. prof. Vuletić Vladimir: „Nisu im rekli šta je diktatura, a šta demokratija.“ Ko im nisu rekli, pobogu čoveče?! Niste vi pesnik, nije ovo pesma Kaliopi, „Bato, Bato, nisu te voleli…“, a ne zna se, barem ja ne znam, ko to nisu voleli Kaliopinog batu. Ali to u pesmi može tako, doklen jedan profesor, svaki profesor, mora jasno reći ko je studentima nešto govorio, ko im je neke pojmove zamutio, a druge propustio da definiše. Inače profesor lovi u mutnom: neko je nahuškao decu, vrišteće parohijančiće, da šetaju i omalovažavaju osobu koja je na (nameštenim) izborima odnela (unapred osiguranu) pobedu (reči u zagradama ne pripadaju V. V., daleko bilo!)

Napokon, evo rečenice o RTS-u, državnoj televiziji koja je rodno mesto Vuletićeve filozofije: „Nisu im rekli ni da je osnovni preduslov za uređivačku nezavisnost javnog medijskog servisa (JMS) da ne zavisi od novca iz budžeta. Mnogi od onih koji danas usmeravaju proteste pre samo tri meseca su sa skupštinske govornice tražili ukidanje TV pretplate.“ Dajte čabar masla, ako hoćete ovim počastite psa! Televizija je nezavisna kad ne zavisi od budžeta. Dobro. Ali neće ona nikad preći na samofinansiranje, neće nikad napraviti program koji bi ljudi kupili kad bi se svaki kanal plaćao poimence. Televizija bi, pod upravleniem vanr. profesora Vuletića i društvanceta u UO, bila nezavisna samo kad bi dobijala pretplatu od svih gledalaca i negledelaca! Pošto bi među prisiljenim pretplatnicima bilo nezavisnih ličnosti i autentičnih egzistencija, RTS bi i sama, mic po mic, postavila nezavisna (nezavisna od države! zamislite to! ja ne mogu.)

Profesor se sa studentima razišao oko simbola, poruka, raskol je dakle pre svega semantički, tako je profesorski pamflet smišljen i započet, transparenti koje je nosio mladi Vuletić (nikad ga nisam video) bili su mnogo otmeniji nego ovi današnje omladine, zato njihov učitelj, njihov budući ili sadašnji mentor, ne može da stane na njihovu stranu. Pa nemaju, parohijančići, ni vođu kao Čeda, ovde se nijednoj udavači nije iz devojačkih grudi otelo: „Čedo, oženi me…“ To profesora tišti, izjeda, a to mu je i naučna građa za njegov najubojitiji, karaknjiževni zaključak koji prepisujem sa iskr. prezirom: „Današnje proteste usmeravaju mrzovoljni i osvetoljubivi džangrizavci i lajavci u ocvalim godinama. Ko će za njima povikati – Bojane, oženi me!“

Zbogom zauvek, Vuletiću Vladimire!

P. S. Prvi poriv kad sam preleteo pamflet bio mi je da pošaljem e-mail u „Danas“: Je li, vama, braćo, svraka pamet popila?!

Ali ste ispravno postupili: da nije vas, ne bih znao ko na univerzitetu predaje sociologiju i antropologiju.

Autor je novinar Vremena