Zašto neki Novosađani ne znaju dobro srpski?

Ona ide u srpsku srednju školu, a on u mađarsku. Pre nego što su počeli da se zabavljaju, slobodno vreme su provodili svako u svom krugu sunarodnika. U tom pogledu nisu bili nikakav izuzetak. Mladi pripadnici različitih etničkih grupa u Vojvodini žive danas, po pravilu, jedni pored drugih, a ne jedni s drugima. I tako, ona nije naučila mađarski, a on ponekad ne može da se seti neke srpske reči pa joj onda na engleskom jeziku – koji oboje dobro govore – objasni šta je zapravo hteo da kaže.

Nameravaju da posle srednje škole završe neki fakultet „koji se svuda ceni“. Planiraju da potom „zapale“ u Evropsku uniju ili u SAD. I zato oboje „iz sve snage“ uče engleski.

Ovo dvoje mladih Novosađana mogu da posluže kao paradigmatski primer za analizu kako stvari sada stoje sa multikulturalizmom i interkulturalizmom u višenacionalnoj i višekonfesionalnoj Vojvodini.

Priča o Njoj i Njemu – Spkinji i Mađaru – otkriva, najpre, pojavu „paralelnog“ življenja različitih etničkih grupa u Vojvodini uz malo ili čak bez imalo međusobnog „mešanja“. To je relativno novi fenomen u ovoj sredini. Jer, tokom viševekovne istorije Vojvodine velika etnička heterogenost ove sredine rezultirala je brojnim mešovitim brakovima, preplitanjem kultura i jezika. Sve do osamdesetih godina prošlog veka, na primer, mešoviti brakovi su činili jednu trećinu od ukupno sklopljenih.

„Mešanje krvi“ danas je relativno retka pojava. Naročito kod mlade generacije.

Drugi, takođe relativno novi fenomen je sve slabije znanje srpskog jezika kod pripadnika mlade generacije nacionalnih manjina u Vojvodini, a isto tako i sve ređe poznavanje jezika manjina kada su u pitanju pripadnici većinskog naroda. Na to u poslednjih nekoliko godina često upozoravaju nastavnici u osnovnim i srednjim školama, pa je ta pojava privukla pažnju stručne javnosti i školskih vlasti. Tim povodom u pokrajinskoj vladi je krajem 2006. godine pokrenut projekat pod nazivom „Unapređenje dvojezičnosti i interkulturalnosti kod dece u Vojvodini“.

Dosadašnji rezultati tog projekta su vrlo skromni. Razlog je jednostavan. I zaista, zašto bi mladi Srbi učili mađarski ili slovački, na primer, kada je mnogo probitačnije da znaju engleski. Pogotovo ako svoju budućnost – naročito oni školovani – vide u Evrpskoj uniji ili SAD. To isto važi i za mlade Mađare, Slovake i ostale kada je u pitanju srpski.

I eto trećeg fenomena u ovoj „studiji slučaja“. On svedoči o spremnosti mladih – i većinskog naroda i pripadnika nacionalnih manjina – da napuste Srbiju da bi živeli i radili u drugim zemljama, uglavnom u Evropskoj uniji i SAD. Sva dosadašnja istraživanja na tu temu su po budućnost ove zemlje katastrofalna. Jer, ona pokazuju da više od 50 odsto mladih u Srbiji uzrasta od 15 do 25 godina nema nameru da ostane ovde.

Četvrti fenomen se ogleda u tome što mladu generaciju Srba i nacionalnih manjina u Vojvodini sada više spajaju vrednosti koje nudi globalizacija nego one iz lokalne sredine.

Mesto na kojem su se upoznali junakinja i junak naše priče na simboličan način potvrđuje da je zaista tako – jer „Egzit“ je tipična manifestacija globalizacije. Takođe je vrlo simptomatično i to što oni slabo stoje s „lokalnim jezicima“, ona s mađarskim a on sa srpskim, pa teškoće u sporazumevanju otklanjaju uz pomoć engleskog jezika – jezika globalne komunikacije.

Budućnost multikulturalnosti i interkulturalnosti u severnoj srpskoj pokrajini mnogo je sumornija nego što to pokazuje ova „studija slučaja“. Takvu perspektivu otkriva, pre svega, dramatična promena etničkog sastava stanovništva i rđava ekonomska perspektiva Vojvodine.

Pre Prvog svetskog rata u Vojvodini su – u gotovo izjednačenoj populacionoj proporciji i vrlo visokim standardom – živeli Srbi, Mađari i Nemci. Oni su tada pripadali svetskoj eliti u ekonomskom, tehničko -tehnološkom, naučnom i kulturnom pogledu.

Mnogi Vojvođani su tada pored maternjeg govorili još jedan ili dva jezika. Dominirali su, naravno, srpski, mađarski i nemački. Tako je, manje-više, bilo i između dva svetska rata, a potom dolazi najpre do postepenog smanjenja broja bilingvista, i najzad, posle ratova na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, do njihovog ubrzanog nestajanja.

Nemci (Donau Švabe ili naše Švabe, kako su ih ovde zvali) posle Drugog svetskog rata su proterani, a mađarska i druge nacionalne manjine su, praktično, prepolovljene iseljavanjem iz političkih ili ekonomskih razloga. To naročito važi za period devedestih godina prošlog veka, u vreme Miloševićeve vladavine.

Vojvodina je danas, praktično, svedena samo na dve statistički značajne etničke zajednice: srpsku i mađarsku, s tim što se broj Srba i dalje povećava, a broj vojvođanskih Mađara je smanjen na samo 14 odsto od ukupne populacije s tendencijom daljeg opadanja. Ostale nacionalne manjine (slovačka, rumunska, hrvatska, romska, rusinska i brojne druge) već sada su, svaka pojedinačno, brojčano potpuno marginalne. Ako se ovaj trend nastavi, a po svoj prilici hoće, u ne tako dalekoj budućnosti u Vojvodini više neće biti dovoljno „baze“ za multikulturalnost i interkulturalnost.

Multietnička, multikulturna i multikonfesionalna Vojvodina s kojom se ovdašnji političari vole da hvale pred kolegama iz Evropske unije odavno više ne postoji. Ona je sada „jučerašnji svet“, kako bi to rekao Štefan Cvajg.

Autor je novinar iz Novog Sada