Zašto nije bilo „6. oktobra“

Prilikom svog izlaganja, profesorka Orentliher je između ostalog rekla i da slučaj Srbije pokazuje da politički kontekst bitno utiče na domet pravde, odnosno da je suočavanje sa ratnim zločinima uslovljeno političkom klimom. Ova konstatacija predstavlja nagli zaokret u stavovima profesorke Orentliher, koja je jedan od najistaknutijih svetskih autoriteta iz oblasti ljudskih prava i međunarodnog krivičnog prava.

Naime, davne 1991, profesorka Orentliher učestvovala je u žustroj debati sa argentinskim pravnim i političkim filozofom Karlosom Ninom, koji je tvrdio da je mogućnost suđenja osumnjičenim za kršenje ljudskih prava tokom tranzicije ka demokratiji uslovljena političkim okolnostima, i da tranzicione vlasti moraju da balansiraju traganje za pravdom sa uspostavljanjem stabilne demokratije. Naspram toga, profesorka Orentliher je zastupala stav da demokratske vlasti imaju moralnu dužnost da kazne odgovorne za kršenje ljudskih prava i zagovarala uspostavljanje međunarodnog mehanizma koji bi onemogućio amnestije i pomilovanja.

Beskompromisni stav profesorke Orentliher dao je snažnu potporu nosiocima inicijative za uspostavljanje međunarodnog suda za ratne zločine, koja je ostvarena prvo kroz osnivanje ad hoc sudova za bivšu Jugoslaviju (1993) i Ruandu (1994), a kasnije i kroz nastanak permanentnog Međunarodnog krivičnog suda (2002). Osnivanje ovih međunarodnih sudova zasnivalo se na pretpostavci da se suđenja za ratne zločine mogu izopštiti iz konteksta u kojim su zločini počinjeni i da suđenja političkim i vojnim liderima mogu doprineti pomirenju i demokratizaciji zaraćenih društava. Ta pretpostavka navela je bivšu glavnu tužiteljku Haškog suda Karlu del Ponte da usvoji beskompromisan stav prema vlastima država nastalim nakon raspada Jugoslavije od kojih je zahtevala punu saradnju, bez obzira na političke okolnosti. Tvrdokorni pristup glavne tužiteljke imao je izuzetno negativne posledice po demokratizaciji u Srbiji.

Neposredno nakon 5. oktobra, Karla del Ponte je uspešno lobirala zapadne vlade da uslove pomoć Srbiji saradnjom sa Haškim sudom. Nepunih šest meseci nakon osnivanja vlade Zorana Đinđića, vlada SAD uslovila je učešće na donatorskoj konferenciji za Srbiju vidnim pomakom u saradnji sa MKTJ, što je podrazumevalo predaju Slobodana Miloševića tom sudu. Taj zahtev je uneo seme razdora između dva vodeća lidera DOS koalicije, Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Kao predsednik SR Jugoslavije, Koštunica se zalagao za poštovanje pravnih i proceduralnih normi, insistirajući na usvajanju Zakona o saradnji sa MKTJ koji bi regulisao transfer optuženika Haškom sudu. Međutim, ovaj zakon nije mogao biti usvojen u skupštini SRJ zbog opstrukcije poslanika crnogorske Socijalističke narodne partije sa kojom je DOS bio u koaliciji na saveznom nivou. Pod pretnjom neuspeha donatorske konferencije za SRJ, Vlada Srbije donela je odluku o predaji Miloševića Haškom sudu na osnovu uredbe, što je Koštunica osudio kao udar na vladavinu prava i na njegov autoritet kao predsednika države. Iako je ova odluka ojačala ugled i materijalnu poziciju Vlade Srbije, ona je narušila jedinstvo DOS koalicije i političku stabilnost u Srbiji. Vojislav Koštunica i Demokratska stranka Srbije su se sve više distancirali i sukobljavali sa ostatkom DOS-a, što su predstavnici bivšeg režima koji su zadržali snažan uticaj u državnim institucijama, pre svega u vojsci i bezbednosnim službama, dobro iskoristili kako bi onemogućili da se dogodi „6. oktobar“.

Dok je pritisak Karle del Ponte na Srbiju samo privremeno popustio nakon izručenja Miloševića, podela unutar DOS koalicije dovela je do trajnog povećanja političkog i bezbednosnog rizika vezanog za hapšenje haških optuženika. Pobuna Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. usledila je nakon hapšenja braće Banovića, od kojih je jedan bio pripadnik te jedinice za vreme rata u Bosni. Pripadnici JSO blokirali su auto-put u Beogradu na dan kada je jedan od njihovih lidera, Milorad Ulemek Legija, trebalo da se pojavi na sudu za pokušaj ubistva na Vuka Draškovića, i time poslali jasnu poruku novim vlastima da neće dozvoliti procesuiranje njihovih zločina. Zahteve JSO za usvajanje Zakona o saradnji sa MKTJ i smene na čelu MUP-a i Resora državne bezbednosti podržao je predsednik Koštunica koji je time legitimisao „protest“ Crvenih beretki i isključio mogućnost angažovanja vojske na razoružanju pobunjene jedinice. Suočen sa nedostatkom kapaciteta da se obračuna sa JSO, Đinđić je bio primoran da udovolji zahtevima za smenu rukovodstva Resora službe državne bezbednosti, čime je izgubio kontrolu nad ovom službom. Od tog trenutka, DOS-ovoj vladi je konstantno pretio puč od strane vojnih i bezbednosnih struktura koje su bile van kontroli vlasti. Dok su razni tabloidi širili strah od Haga u okviru ovih struktura tako što su redovno objavljivali falsifikovane spiskove članova policije i vojske koje je Haški sud navodno osumnjičio, vojska je pružala utočište Ratku Mladiću i Veselinu Šljivančaninu bar do usvajanja Zakona o saradnji sa MKTJ u aprilu 2002.

Nedostatak civilne kontrole nad vojnim i bezbednosnim strukturama i širenje straha od Haškog suda u okviru tih struktura stvorili su uslove za ubistvo premijera Đinđića u akciji „Stop Hagu“. Bez obzira na to da li je strah od Haga zaista bio okidač za Đinđićevo ubistvo, manipulacija ovim strahom od strane tabloida i predstavnika bivšeg režima doprinela je stvaranju političke klime koja je omogućila ubistvo premijera. Tu kampanju predvodio je lider SRS-a Vojislav Šešelj, koji je uoči odlaska za Hag pozvao sve srpske patriote da ujedine snage kako bi sprečili dalje transfere haških optuženika. NJegov tadašnji pulen, a sadašnji predsednik Srbije, predvodio je horde huligana i desničarskih aktivista koji su 10 sati opstruirali hapšenje Veselina Šljivančanina u junu 2003. Taj događaj naveo je vladu DOS-a da podstakne predaju optuženika nudeći im finansijsku pomoć, kao što su to već radile hrvatske vlasti. To je bio uvod u politiku „dobrovoljnih predaja“ koju je kasnije usavršio Vojislav Koštunica tako što je optuženicima uz finansijsku pomoć davao moralnu podršku i državne počasti. Poslednji haški ekser u kovčeg koalicije DOS zakucala je Karla del Ponte tako što je obelodanila optužnicu protiv četvorice vojnih i policijskih generala uoči parlamentarnih izbora zakazanih za decembar 2003, čime je ovu temu stavila u središte izborne kampanje. Optužnica protiv Sretena Lukića bila je posebno problematična za DOS s obzirom da je on, kao šef Resora javne bezbednosti, bio izuzetno koristan i odan novim vlastima, do te mere da je svojim rukama lično uhapsio Zvezdana Jovanovića. Debakl stranaka proisteklih iz DOS-a na dotičnim parlamentarnim izborima i osnivanje manjinske vlade Vojislava Koštunice uz podršku SPS-a bio je uvodni čin u rehabilitaciju političkih aktera koji su činili Miloševićev režim.

Sve u svemu, beskompromisni pristup Karle del Ponte u kome nije bilo prostora za sagledanje političkih okolnosti u Srbiji doprineo je u velikoj meri tome da ne bude „6. oktobra“. Zoranu Đinđiću i DOS-u prosto nije dato dovoljno vremena da konsoliduju svoju vlast, što je bio preduslov za obračun sa ostacima Miloševićevog režima. Preuranjeni spoljni pritisci za hapšenje i predaju haških optuženika oslabili su reformske snage i time stvorili uslove za kontrarevoluciju oličenu u Đinđićevom ubistvu. Imajući to u vidu, logično je da je profesorka Orentliher revidirala svoj stav, ali je ta spoznaja Srbiju skupo koštala.

Autor je politikolog i autor knjige „Between Justice and Stability: The Politics of War Crimes Prosecutions in Post-Milošević Serbia“ (Farnham: Ashgate, 2014)