Zašto nisam glasao za Aleksandra Vučića

On se mnogostruko potvrdio kao zahvalan predmet upravo tih kritika i tako delovao, kao što i dalje deluje, kao inspiracija za jednu živu stvaralačku aktivnost.

Mnogi od nas objavili bi znatno manje tekstova da nije inspiracije koju intenzivno i trajno generiše naš Predsednik.

Ne bi ta kritika bila tako živa i bogata da Predsednik ne daje za nju odista stvarne i neosporive povode.

Ti se povodi ređaju u širokom dijapazonu i tvore obiman i sadržinski izdiferenciran korpus, od davno uočenog kršenja čl. 125 Ustava Srbije spajanjem funkcija predsednika Republike i predsednika vladajuće stranke pa sve do svakodnevnih iskakanja iz svojih, doduše skromnih, predsedničkih nadležnosti; te nadležnosti su se pokazale kao skučene za njegov zamašan vladalački apetit.

NJegova silna rodoljubiva želja da što više uradi na planu dizanja blagostanja ovog naroda pokazala se kao nespojiva sa tesno srezanim ovlastima koje idu uz njegov visoki predsednički položaj.

Gotovo sve kritike upućene Predsedniku, iako uistinu brojne i raznovrsne, zasnivaju se na činjenicama koje su pouzdane i dokazive, takoreći upadljive i opipljive.

One su stoga lako obrazložive i analitički nezahtevne; neki budući analitičari će možda ustvrditi da su te kritike predstavljale neku vrstu manjeg intelektualnog otpora.

Ovde će biti prihvaćen nešto drukčiji pristup.

Biće razmotrena jedna od njegovih nedavnih akcija – silno reklamiran njegov put u Moskvu kojom prilikom je, kako je propagandno razglašeno, izdejstvovao izuzetno povoljnu cenu gasa – negde na jednoj trećini tada preovlađujuće tržišne cene – i jednako povoljan, krajnje fleksibilan režim isporuka.

U najširoj javnosti to je percipirano i prihvaćeno kao veliki uspeh i rodoljubivi čin, a u ovom tekstu pokušaće se identifikovati druga, manje dopadljiva i gotovo tamna strana te toliko razglašene transakcije.

Pre svega, to je bio jedan ne baš dozvoljen nestašluk prema ovdašnjoj javnosti, uključujući i biračko telo koje mu širokom rukom i uvek štedro ukazuje poverenje.

Pre nego što se krenulo u Moskvu, njegov put je predstavljen kao krajnje riskantan i hazardan poduhvat, kao potez koji bi lako mogao da bude okončan neuspehom.

To je učinjeno smišljeno i planski, sa namerom da aranžman sa kojim se vrati iz Moskve ispadne što povoljniji i tako se još jednom pokaže kako mnogo Predsednik čini i ostvaruje za svoj voljeni narod.

Tobožnji veliki rizik i dramatična napetost uoči polaska za Moskvu artikulisani su efektnom, biće narodnom, izrekom kako se vraća kao Pukovnik ili pokojnik.

Malobrojni neupućeni tu su udicu glatko progutali ali na tu „foru“ sigurno nisu naseli malobrojni upućeni posmatrači.

Upućeni dobro znaju da se na takve međunarodne pregovore ne ide kao grlom u jagode, nego to ekspertski timovi sa obeju strana sve unapred pripreme, a glavni čovek ide u Moskvu na gotovo i sve što ima da se uradi jeste puki iako neodmereno isforsirani ritual potpisivanja.

Predsednik je u stvari izvarao i izmanipulisao širu javnost time što je gotovu i ugovorenu stvar prikazao kao težak i neizvestan pohod na aranžman koji će voljenom narodu obezbediti jeftino grejanje.

Neka se ponovi, obrazovani i obavešteni građani od samog početka su znali da tu ne može biti nikakvog rizika i da je u pitanju predstava koja Predsedniku treba da uveća, po nekima nezaslužen, ionako velik prestiž i popularnost.

U tom smislu ga je provalio jedan ruski novinar koji je, pre nego što je gasni aranžman obnarodovan, izjavio da se sigurno vraća sa dobro obavljenim poslom; vraća se, reče taj novinar, ne kao pukovnik, nego kao general-pukovnik!

Tako se možda i široj javnosti obelodanio jedan predsednički trik koji ne može da se okvalifikuje kao ispravan i prihvatljiv, trik kakav Predsednik nije baš morao da priredi svom voljenom narodu.

A sad valja preći na ono glavno – analizu same te na prvi pogled jako povoljne transakcije kojom je gas ugovoren po jedinstvenoj ceni, takvoj kakvu za nabavku gasa ni izdaleka nije uspela da ugovori nijedna druga zemlja kao kupac.

Iako u površnoj recepciji taj aranžman deluje kao izvanredan i povoljan, ovde će se dokazivati da je nepovoljan i veoma skup.

Da bi se to obrazložilo, najbolje je početi sa jednom narodnom izrekom iz naše tradicionalne seljačke sredine: Kad se kod komšije ugostiš, odmah hvataj i kolji i jednu svoju kokošku. Alternativno, moguće je pozvati se na doskočicu omiljenu kod nas ekonomista: Nema besplatnog ručka.

Putin nam nije pružio mogćnost da kupimo gas po ceni ravnoj otprilike tržišnoj (stvarno, otkud njemu gas da može slobodno da ga proda po ceni koju po svom ćeifu ugovori sa Vučićem?).

I zašto je trebalo ulagati toliki napor da se izdejstvuje posebno niska cena kad – kako se tvrdi na političkom vrhu i kako svakodneveno trube njegovi pobočnici – finansijski stojimo sjajno i novac se maltene presipa iz budžeta?

Ogromni Putinov popust na ceni gasa za Srbiju mora da ima svoju cenu; nije on taj popust dao iz čiste ljubavi prema toj „maloj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ ili zbog neke posebne simpatije prema našem vrlom Predsedniku, koga, ruku na srce, ni mi svi ne simpatišemo.

Posebno ne posle onog igrokaza kojim je hteo da ostavi utisak da će očekivani popust biti plod njegove pregovaračke veštine i državničke mudrosti.

Te da nam tako nasrne na zdrav razum.

Taj popust je dat sa jasnim podrazumevanjem da će za njega ipak morati da se plati neka cena.

Ne nužno u rubljama ili nekoj drugoj valuti nego na izvestan drugi manje vidljiv način.

Broj tih načina je nesagledivo velik i u najvećem delu su nevidljivi ili teško dokučivi.

U tome i jeste sva delikatnost tih polutransparentnih poslova.

Neki od tih načina mogu da budu daleko skuplji nego da smo gas ugovorili po tržišnoj ceni kao i sav drugi normalan svet.

Nevidljivi deo te cene jeste i u tome što je u delu sveta stvorila percepciju da smo bliži zemlji koja unekoliko deluje više kao orijentalna despotija nego kao pravno sređena građanska država.

A to, joldaš, po nas dobro nije.

Slučaj kao da nije hteo da bude milosrdan, pa je udesio da veći i neprijatniji deo te implicitne i skrivene cene prispe za naplatu ubrzo nakon što je taj posao u Moskvi zaključen, tj. ovih dana – sredinom aprila.

Dogodila se grozna i apsolutno nedopustiva agresija na Ukrajinu i u surovoj međunarodnoj oceni tog strašnog događaja morali smo u tri uzastopna, vremenski zgusnuta događaja i mi da učestvujemo.

Trebalo je da u ta tri događaja rusku agresiju ocenim onako kako ona zaslužuje, tj. da je osudimo kao i većina zemalja koje pretenduju na to da budu tretirane kao civilizovane.

U dva navrata uključili smo se, iako odveć vidlivo teška srca, u međunarodnu osudu te intervencije.

No, u onu najvažniju epizodu koja se odnosi na uvođenje sankcija nismo se uključili.

Razumljivo je da sankcije Srbije nikome, a pogotovo ne tako velikoj zemlji kao što je Rusija, ne bi mogle mnogo da naude.

Pribegavajući opet narodnoj izreci – Pala muva na međeda!

No, svi znaju da sankcije kod manjih zemalja imaju važan simbolični značaj: one su signal jakog neodobravanja i zdušnog uključivanja u opštu osudu.

One su u ovom slučaju oblik pristojnog ponašanja u međunarodnoj komunikaciji.

Izbegavanjem sankcija poslali smo svetu signal da mu ne pripadamo iako deklarativno decenijama njemu težimo.

A to, kad je reč o međunarodnom ugledu zemlje, nije mali trošak.

Neka ovaj tekst bude zaključen žustrim neodobravanjem službenog obrazlaganja neprihvatanja sankcija pred domaćom javnošću.

Rečeno je da Rusiji, koja nam je učinila lepe i korisne ekonomske ustupke, ne možemo tek tako uvesti sankcije.

Pomenute su i neke političke odluke iz prošlosti koje su navodno bile na liniji našeg interesa.

Sve je to neprihvatljivo.

Principi nisu na prodaju niti mogu da budu predmet kakve trampe – ti meni a ja tebi – pa makar se ta trampa odnosila na međusobno pružene političke koristi.

Moral nalaže da se u svakom pojedinačnom i konkretnom činu slede čisti i jasni principi, uključujući plaćanje fer tržišne cene za pribavljena dobra i usluge.

Trgovini u političkim interakcijama nema mesta.

Inače se događa da se nekom akteru za kakvu nama pruženu finansijsku korist načini politički ustupak za koji nema principijelnog opravdanja.

A to jasno podrazumeva kršenje principa kao kompenzaciju za neku materijalnu pogodnost koju nam je neko omogućio ili osigurao.

To je, drugim rečima, stropoštavanje u bezdan neprinicipijelnog, dakle nemoralnog ponašanja.

To bi bio znak da smo se strmeknuli u jendek koji je u naslovu označen kao žrtvovanje vere zarad večere. Zbog takvih i sličnih stvari, na predsedničkim izborima nisam glasao za A. Vučića.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta