Zašto nisam lider DS

Tu rečenicu mi je ponovilo stotine ljudi od prošlih parlamentarnih izbora. Gde god se pojavim na protestu, okupljanju građana ili tribini, uvek se nađe neka osoba da mi saopšti ovu rečenicu. U početku sam se ljutio, bilo mi je neprijatno i osećao sam nepravdu. Sada stvari vidim ipak drugačije.

Dakle, da sam ostao u Demokratskoj stranci, sada bih bio njen predsednik, kažu neki. E, pa dragi dobrodušni i pošteni sugrađani i nekadašnji sapatnici iz DS, ne bih.

Prvo, kada mi kažete tu rečenicu znam da ste glasač Demokratske stranke i da vam je potrebno opravdanje jer i dalje verujete u formu a ne i u sadržinu. Takođe, znam da vam je teško što je ta, nekada velika i slavna partija, dobila obrise i sudbinu kakvu sam nažalost predviđao. Znam da se osećate loše što, eto, opet morate glasati za manje zlo i za one koji će „ipak preći cenzus“. Znam i to da se ne osećate dobro što su na čelo stranke došli oni zbog kojih vas je malo blam. Isto tako, znam i to da duboko u sebi imate seme istine koje vas opominje da je tačno da Demokratska stranka nema sopstveni identitet, kvalitetne vodeće kadrove i program po kojem bi ih razlikovali od SNS. Jednako je istinito i to da znate i vi i ja da se sve svelo na to da su naprednjaci loši jer su ljudi sa lažnim diplomama i da je DS više i iskrenije za Evropu, dok se vučićevci samo foliraju.

Dalje, kada mi kažete tu rečenicu iz nadnaslova, znate i vi i ja da se u Demokratskoj stranci ponovo nije pobeđivalo na stranačkim izborima a da to nije bila pobeda doneta krilima lokalnih barona. Drugim rečima, predsednik DS će biti ona osoba koju odrede oni. Sve dok jednom, na primer, Balša Božović, najzad, ne postane predsednik Demokratske stranke.

Nekako mi je od svega nabrojanog najtužnije to što ljudi koji misle da sam trebao ostati u Demokratskoj stranci bez obzira što sam shvatio da ona ne želi da se menja. To što nema jasan, bolji i drugačiji program od vlasti i što nema nade za njen oporavak, Oni mi kažu rečenicu sa početka teksta da bi pokazali da oni ne vide razlike u politici, programu, ubeđenjima. Za mnoge od vas koji su mi se ovako obraćali je sve to isto, dakle, na kraju krajeva, trebalo bi glasati uvek za DS, jer „boljeg nema“. Poštujem vas beskrajno, ali to je pre svega jasan i precizan stav glasača DS ili nekoga ko se sa radošću seća da je to nekada bio, ali mu je glupo da sada eksperimentiše i da prizna da je više puta nasankan.

Sve je to, dragi prijatelji, tužna borba sa uspomenama iz mladosti, otužno sećanje na nekadašnje veličine i toteme kojima se večno treba klanjati, bez osvrta na vreme koje se promenilo i koje donosi svoja pravila.

U Demokratskoj stranci ima sjajnih ljudi i oni su većina u toj stranci. Imaju moje poštovanje i podršku u zajedničkoj borbi protiv ovog štetočinskog režima. Razumem i potrebu za ličnim hrabrenjem, preuveličavanjem i isticanjem ekskluziviteta u uspešnosti borbe protiv Vučića. I sam sam nekada to radio. Nažalost, realnost je takva da su opozicione stranke i pokreti uglavnom na sličnom stepenu podrške građana i da je taj stepen nizak. Ne možete da vidite da niste dovoljno drugačiji od režima u ekonomskoj, socijalnog, poreskoj, spoljnoj i regionalnoj politici. Uzalud se trudite da dokažete da ste bolji Evropljani i da čekate da će to neko, tamo na Zapadu, videti. Čekate priliku kao Zaev u Makedoniji, preko deset godina, dok Srbija propada i nestaje. Zar je jedina sudbina ove zemlje da posle Vučića dođe partija koja ne vidi suštinski problem u njegovoj ekonomskoj i fiskalnoj politici? Znamo da se od parola ne živi i da trenutak ne oblikuje misao, već sećanje. A ono nikome u opoziciji ne ide na ruku.

Autor je predsednik Levice Srbije