Zašto procesuiramo „jatake“?

Iako pravno složen, odgovor je krajnje jasan: nije zastarelo. Zato Tužilaštvo za ratne zločine procesuira popularno nazvane „jatake“ Ratka Mladića i Gorana Hadžića, kao što to čini i kada su u pitanju pomagači ostalih haških optuženika koji su se već našli u Tribunalu u Hagu.

U traženju preciznog odgovora, važno je razmotriti da li se odredbe ovog krivičnog dela mogu primeniti na lice koje pomaže učiniocu krivičnog dela genocid iz čl. 141 ili ratni zločin iz čl. 142 KZ SRJ kada su ta krivična dela izvršena u toku 1992. do 1995. godine, za vreme trajanja rata u Bosni i Hercegovini, jer je u to vreme bio na snazi Zakon o izmenama Krivičnog zakona SRJ („Sl. list SRJ“ br. 37/93) prema kome se za ova krivična dela mogla izreći maksimalna kazna zatvora u trajanju od 20 godina.

Zamka je u tome što se postavlja pogrešno pitanje, a to je kolika je kazna bila predviđena za Ratka Mladića jer je ono bitno za raspravu o eventualnoj zastarelosti krivičnog gonjenja za pomagača nakon izvršenog krivičnog dela, odnosno jataka Ratka Mladića.

Učinilac krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz čl. 333, stav 3 Krivičnog zakonika Republike Srbije jeste onaj koji pruži pomoć učiniocu krivičnog dela, za koje je propisan zatvor od 30 do 40 godina i koji će se za to krivično delo kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Dakle, ne vezujemo se za eventualno krivično delo koje je počinio Ratko Mladić jer on nije procesuiran u Srbiji, već za krivično delo koje je počinio pomagač i za koje je u momentu izvršenja jasno propisana kazna.

Ratko Mladić se pred Tribunalom u Hagu po svim optužnicama od inicijalne (24. juli 1995. godine) do optužnice koja je danas na snazi (10. oktobar 2002. godine) tereti za krivično delo genocida koje je predviđeno članom 4 Statuta Tribunala, ali i za ostala najteža dela, takođe predviđena Statutom Tribunala u Hagu (eksterminaciju, tj. sistematska masovna ubistva, progon, ubistva itd.). Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije optužio je 24. jula 1995. godine Ratka Mladića za genocid, zločine protiv čovečnosti i brojne ratne zločine, uključujući i zločine vezane za blokadu Sarajeva. Optužnica je proširena 16. novembra 1995. godine, i na genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine tokom napada na UN-ovu zaštićenu zonu u Srebrenici jula 1995. godine. Mladić je takođe odgovoran za uzimanje osoblja Ujedinjenih nacija za taoce. Izmenjena optužnica, koja datira od 8. novembra 2002. godine pod nazivom Predmet Ratko Mladić (IT-95-5/18-I) – „Bosna i Hercegovina“ i „Srebrenica“, ima 15 tačaka: genocid, učestvovanje u genocidu, progone na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, istrebljenje, ubistvo, deportaciju, prisilna premeštanja, protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napadi na civile i uzimanje talaca.

Statut Tribunala u Hagu, odnosno član 24 Statuta, ne daje gornje i donje parametre za određivanje kazne za krivično delo genocida (kao ni za druga krivična dela) osim što propisuje da se kao kazna može izreći samo kazna zatvora (odnosno da se ne može izreći smrtna kazna). Tribunal u Hagu prilikom odmeravanja kazne uzima u obzir, između ostalog, i težinu krivičnog dela i lične okolnosti osuđenog lica. Do sada su za najteža krivična dela predviđena Statutom, od kojih je nesporno najteže krivično delo genocida, izricali između ostalih: pravnosnažnu kaznu od 40 godina zatvora Milomiru Stakiću (osuđen za progon, eksterminaciju i ubistva); pravnosnažnu kaznu doživotnog zatvora Stanislavu Galiću (osuđen za ubistva i nečovečna postupanja); prvostepenu kaznu doživotnog zatvora Milanu Lukiću (osuđen za progon, eksterminaciju i ubistva); prvostepenu kaznu doživotnog zatvora za Vujadina Popovića i Ljubišu Bearu (osuđeni za genocid, eksterminaciju, ubistva).

Tribunal u Hagu ima primat u nadležnosti nad nacionalnim sudovima, uključujući i sudove u Republici Srbiji (član 9 Statuta). U skladu sa tim, pravosudni organi Republike Srbije nisu mogli da pokrenu isti postupak protiv Ratka Mladića u Beogradu nakon pokretanja postupka pred Tribunalom, pa u konkretnom slučaju ne treba raspravljati za koje bi krivično delo eventualno bio osumnjičen Ratko Mladić u Beogradu niti o tome kolika bi eventualna kazna bila predviđena KZRS kada bi se protiv njega poveo krivični postupak u Republici Srbiji.

Državni organi Republike Srbije u Akcionom timu za lociranje, hapšenje i transfer optuženih pred MKTJ, neprekidno tragaju za osumnjičenim Ratkom Mladićem kako bi se njegova krivica utvrđivala pred Tribunalom u Hagu i njemu se ne može za isto delo suditi pred pravosudnim organima Republike Srbije. Ovo je uređeno Zakonom o saradnji sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja Međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.

Namera učinilaca odnosno pomagača Ratka Mladića očigledno je bila usmerena na onemogućavanje da osumnjičeni Ratko Mladić bude uhapšen, izručen i eventualno osuđen u Haškom tribunalu.

Iz svega napred iznetog jasno je da je u smislu krivičnog dela pomoć učiniocu nakon izvršenog krivičnog dela iz člana 333 KZRS predviđena kazna pred Tribunalom u Hagu za krivično delo koje se stavlja na teret osumnjičenom Ratku Mladiću kazna od preko 30 godina zatvora (ili čak i doživotnog zatvora) odnosno ona kazna bliže opisana u stavu 3 člana 333 KZRS.

Prema odredbama ranije važećeg KZ SFRJ za predmetna krivična dela mogla se izreći smrtna kazna, a prema Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ iz 2001. godine („Sl. list SRJ“ br. 61/2001) za ista krivična dela mogla se izreći kazna zatvora u trajanju od 40 godina. U vezi sa tim izmenjen je i Krivični zakon Republike Srbije („Sl. glasnik RS“ br. 10/2002) od 1. 3. 2002. godine koji je stupio na snagu 9. marta 2002. godine, pa je Zakonom o izmenama Krivičnog zakona Republike Srbije predviđena izmena za krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz čl. 204 st. 3 KZ RS tako da će se ko pruži pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 40 godina kazniti zatvorom od jedne do 10 godina.

Ukoliko je krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela izvršeno nakon 9. marta 2002. godine, a u vreme kada je za krivična dela iz čl. 141 i čl. 142 KZ SRJ propisana kazna zatvora u trajanju od 40 godina, na takvog učinioca predmetnog krivičnog dela ima se primeniti Krivični zakon Republike Srbije kao zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela iz čl. 204 st. 3 KZ RS, odnosno čl. 333 st. 3 Krivičnog zakonika Republike Srbije kao Krivični zakonik koji je u međuvremenu zamenio Krivični zakon Republike Srbije i koji je blaži po učinioca krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela jer je zaprećena kazna po tom zakonu blaža.

Zakonodavac se prilikom svih opisanih zakonskih izmena vezano za krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela nikad nije vezivao za to po kom zakonu će odgovarati izvršilac krivičnog dela kome se pomaže, jer bi to onda formulisao tako da krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela vrši onaj koji pomaže izvršiocu krivičnog dela kome može biti izrečena kazna u trajanju od 20, 30 ili 40 godina. Međutim, zakonodavac je predvideo formulaciju da učinilac krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela pomaže učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 40 odnosno u trajanju od 30 do 40 godina, što znači da će se ove odredbe primeniti ako je krivično delo iz čl. 333 st. 3 Krivičnog zakonika (ili iz čl. 204 st. 3 KZ RS) izvršeno u vreme kada je zakonom propisano da se za određeno krivično delo, u konkretnom slučaju iz čl. 141 ili čl. 142 KZ SRJ, može izreći kazna zatvora u trajanju od 40 godina odnosno 30 do 40 godina.

Autor je tužilac za ratne zločine Republike Srbije