Zašto sam na Mundijalu navijao protiv Srbije?

Te vesti čuju se kao statistički podaci u formi: „Danas su učenici Matematičke gimnazije osvojili…“.

Možda zato što sam i sam programer koji je studirao matematiku, ovo su mi drage i bitne vesti.

Ali ovo nije ni blizu bitno koliko je bitan fudbal.

Hoću da objasnim zašto nisam navijao za Srbiju i zašto mislim da je pogubno bilo za naš narod da išta postignemo više od onoga sto smo postigli u fudbalu.

RTS je napravio naučnu ekspertizu oko Svetskog prvenstva, naše reprezentacije, uložio milione i novca i energije da elaborira ko je kako šutno loptu, gde je i da li je ofsajd bio i sve ostalo što je najnebitnije u ovoj vasioni.

Znam da se ceo svet loži na ovo, niko na matematiku, svi na Koloseum i ratnike, ali to nije argument – što me je majka kao dete pitala „da svi skoče u bunar da li bi i ti za njima?“.

Dakle, naučne emisije na RTS – u koje iz 1001. ugla istražuju dešavanja na terenu, epicentar histerije i sveopšte pomame, četiri miliona ljudi po statistikama koji su pratili prenos naših utakmica, sve to nema nikakvu suštinu i svrhu životnu. To je „leba i igara“ dignut na nivo na kome bi mogao da pozavidi i Gebels i dosta pre njega bilo koji Rimski imperator.

Pravljenje od najtrivijalnije i najbizarnije svečasnosti svrhu izlaska i zalaska sunca i skretanje tema sa mnogo gadosti koje se dešavaju oko nas.

To sto je naš tim izgubio nije strašno, niti ih pljujem niti mislim da su loši, nisu dobri dovoljno da prođu u top 16, što bi Duško Radović rekao kako su ljudi nezahvalni što misle da su negde oštećeni i da im nešto pripada, a nisu svesni i zahvalni za ono što su dobili, a možda i mimo svoje zasluge i možda im uopšte ne pripada.

Imamo toliko sportova gde smo prošli, ne u prvih 16, već gde smo osvajali i zlata i bili najbolji, fudbal manje više, trudimo se, igrajmo, pa ćemo možda nekad i imati bolji plasman.

Strašno je to što to nije moj tim, to nije moja država, ne vidim ih kao svoje – od momenta postavljanje na čelo FSS lika koji je „do juče“ šetao magarca da se deca slikaju sa njim, preko momenta gde se naš vrhovni Stojko slika sa igračima u autobusu, preko toga da on otkriva tajnu šta je rekao selektoru da ovaj pobedi Portugal, pa sve do toga da ga zove pred tekmu sa Brazilom i da mu daje savete, a onda sa vojnicima u kasarni da gleda dok oni stoje mirno dok se svira himna.

Tu toliko odvratnih i pogrešnih stvari ima da ne mogu za takve ljude da navijam. Neko može da pita na to „a šta su mogli da urade, da ga ne puste u autobus“, pa naravno, jednom je dovoljno da ga neko ne pusti u autobus, samo jednom, pa neće biti više izuzetak nego pravilo.

Zašto mislim da bi bilo pogubno da bilo sta postignemo više, da ne kažem ne daj Bože osvojimo prvenstvo. Mi bi postali carevi univerzuma, ne bi nam bilo ravnog, taj mulj sto je dole i od koga se ne vidi dno i koliko još možemo da potonemo, bi se vinuo u neslućene visine. Postali bi spasioci nacije.

Wanna be vođa navijača bio bi mesija, ej, a oni prošli, oni žuti, nas nisu ni kroz grupnu fazu proveli, a pogledajte mene kad se pomogne Savez i kad se šapnu po koja ideja na uvce kako se pobeđuje!

Sutra bi mogli da napravimo ne jedan stadion, nego da zadužimo naše čukun unuke za izgradnju desetine stadiona po celoj uspešnoj Srbiji.

Sutra bi imali motiv da preoremo zemlju, da se otvori ne jedan nego 10 rudnika litijuma, mi smo nova velesila i kao sto smo slušali predsednika za taktiku na terenu koja nam je donela tako bitno priznanje ajde da ga slušamo sad za taktiku sa rudnom rentom, da svi budemo uspešni kao fudbaleri!

Ko bi smeo da pita za zaduživanje, za BDP, ej bre bolji smo od Hrvata rođaci, još zamislite da je Belgija dala go i da nisu prošli Hrvati, majko mila koja bi to bila sreća i Božija pravda jos od Trpimira pa do dana današnjeg.

Šta će nam Kosovo kad oni nisu prvaci, mi smo prvaci, a oni nisu prošli ni kvalifikacije. Miline, bukvalno miline. Vučić bi vladao kao Tito, doživotni predsednik fudbalske nacije Srbije.

Imam utisak, možda predaleko idem, ali i ovo što se izdešavalo do sad već je apstrakcija koju niko nije mogao da očekuje, da bi im usled sve siline i moći palo na pamet da otvore radne logore za neistomišljenike koji rade protiv Srbije, nešto kao Dahau i ’33. u Nacističkoj Nemačkoj.

Srećom, ali srećom, pa matematika nikoga ne zanima, srećom posto bi SNS postavila vec neki svoj kadar na mestu direktora i gimnazije i dekana Matematičkog fakulteta, neku Stašu sa večernjom školom gde su radili procente i ugradu na rabat na maržu.

Zato nisam navijao za Srbiju, ne zato što nisam patriota, patriota sam i te kako, pišem ovo iz osećaja jada i nemoći pod utiskom opšteg uništenja zemlje koju najviše volim i pored koje nemam drugu, ali ovo nije patriotizam, ovo je lažni ala Boško Obradović patriotizam, hiljade floskula i praznih priča, bez osnova i suštine.

Verujem u neke druge vrednosti, ne cenim primitivu, psovanje majke šiptarske, ne fascinira me koliko je ko milijardi zaradio, ko ima više pratilaca na Instagramu, to dobro zemlji doneti neće i to patriotizam nije već šarena laža kao što ni fudbal nije život već su život vazduh i voda i neuništena zemlja u kojoj sutra treba da žive naša deca i za koju se mi patriote moramo boriti.

Autor je programer, diplomirani matematičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.