Zašto sam odbio priznanje Vojske

Vreli, krvavi i olovni 3. jul 1916. bio je početak neuspešne ruske ofanzive na Istočnom frontu, iako su carski generali Evert i Ragoza pokušavali da preokrenu tok rata. Ruske trupe razvučene na 1.600 kilometara dugačkoj liniji fronta već su bile uveliko iscrpljene, a snage za preokret nije bilo. U rovu je sa svojim drugovima iz Donskog kadetskog korpusa ležao mladi oficir, прапорцик Jakov. Lice blatnjavo, oči pune prašine, u ušima zujanje od zaglušujuće buke nemačkog granatiranja. Već krajem jula Jakov je posmatrao konjske zaprege kako na gomili sa bojišta odnose 80.000 njegovih drugova. Puške se nisu ni ohladile, a stigle su vesti iz Petrograda. Februarska i Oktobarska revolucija 1917. slomile su carstvo Romanovih. Brojni vojnici dezertiraju, priključuju se boljševicima i odlaze kući. Rusija se povukla iz rata. Jakov ostaje. Zakleo se caru.

NJegovi saborci pričali su njegovom sinu Konstantinu kako je Jakov istrčavao iz rova na konju i isukane sablje u galopu provocirao crvenoarmejce uzvikujući Предатели Христа , цара и Отецаства (Izdajice Hrista, cara i otadžbine!)

Ovakve ludosti bile su čest običaj sa obe strane ruskih rovova. Ako ga crvenoarmejski strelac obori sa konja, dobija opkladu i paklu cigareta sa Lenjinovom slikom. Jakov nije mogao protiv sebe. Bio je potomak zaporoških kozaka, koje je ruska kruna od davnina angažovala da brane granice imperije od Mongola, Turaka i katolika. U njegovom domu u Melitopolju na Azovskom moru, njegova majka je čuvala sliku cara. Jakov se zakleo caru.

U jesen 1920. belogardejske snage generala Vrangela na jugu Rusije bile su potučene. Vrangel je u novembru uspeo da 150.000 svojih pristalica iz krimskih luka preveze u Konstantinopolj. Jakov je poslednji put video Rusiju i nakon izgnanstva u konstantinopoljskoj luci, pa galipoljskom vojnom logoru, konačno se 1923. obreo u Beogradu.

Da nije bilo mog pradede Jakova, ja se ne bih ni rodio 1982. u Srbiji. On odavno nije bio sa nama, ali me je oštar pogled sa njegovog portreta šibao po licu od detinjstva. Pod tim pogledom izrastao sam u čoveka koji je borbu za slobodu zemlje koja je pružila utočište mojoj porodici nastavio kroz bavljenje politikom. Ono što je moj pradeda branio sabljom, a moj deda oficirskom uniformom, ja sam pokušavao da branim iz poslaničke klupe. Tokom svog poslaničkog mandata sam se 2011. prijavio i na dobrovoljno služenje vojske u valjevskoj kasarni, u pešadiji. Bilo je to vreme kada smo verovali da su pošasti devedesetih zauvek za nama i kada je na čelu države bio normalan i pristojan čovek koji je mirio u krvi zavađeni region i kada se Srbija nije delila u zamenu za vlast. U vojsci sam upoznao momke koji su spremni da srcem i puškom brane Srbiju, umesto bezvrednim pseudopatriotskim frazama uzvikivanim po mitinzima i stadionima, kako je „branila“ tadašnja opozicija, a sadašnja vlast. Bio sam ponosan kao političar koji zastupa slobodu i normalnost i kao mlad čovek koji je i kroz služenje u vojsci služio zemlji u koju je došao Jakov.

Sloboda i demokratija u Srbiji su nedugo nakon toga postale prazna parola, a Srbija više od pola decenije srlja u devedesete koje smo naivno mislili da smo zauvek pobedili. Politiku evropske budućnosti zamenile su zastave pod kojima se zarad vlasti trguje Srbijom. Na mesto principa stupio je marketing, na mesto politike ucene i strah. Srbija je danas najsiromašnija zemlja Evrope, a njom vlada partija koja dostiže obime KPJ. Ne odustajem od borbe za slobodu i zato sam danas najsnažnija opozicija ovakvoj vlasti. Ni Jakov nije odustajao. Danas svi koji nismo u vladajućoj stranci smo izgnanici u sopstvenoj zemlji. Pre nekoliko dana mi je stigao poziv da učestvujem u ceremoniji na kojoj je Vojska trebalo da mi uruči priznanje za dobrovoljno služenje vojnog roka. Setio sam se vremena kada se nisam stideo ministra odbrane i predsednika države koji su vojsku reformisali, a ne unižavali. A zahvalnicu je trebalo u ovom vremenu da primim u mandatu ministra koji nije ni služio vojsku i koji je poznat po maskiranju u lažne uniforme i tetkama iz Kanade. Jedini rezultat ovog režima je odliv ljudi iz vojske, konstantno rizikovanje bezbednosti zemlje zarad jeftinih kvazipatriotskih poena, polovni MIG-ovi i pretnje susedima zveckanjem oružja. A naš vojnik čizme i opremu i dalje kupuje na buvljim pijacama, a prave obroke dobija kada mu u posetu dolaze predstavnici vlasti na slikanje. Odbio sam da primim priznanje od onih čiji vrhovni komandant huškanje na nove sukobe koristi kao instrument za podizanje ličnog rejtinga. Ne želim priznanje od onih koji su doveli dotle da vojska prvi put u istoriji države štrajkuje na ulici.

Meni je Jakov zaveštao snagu zakletve i dužnosti. Svako od vas ima svog Jakova. I pozivam svakog mladog čoveka koji to želi da se prijavi na dobrovoljno služenje vojnog roka. Ali naša je dužnost, pre svega prema našim porodičnim herojima, da ne dopustimo da nam vojsku pretvaraju u ruševinu i socijalnu kategoriju, a Srbiju u privatni i stranački komision jeftine robe i usluga. U vojsci sam svakog jutra i večeri učestvovao u podizanju i spuštanju državne zastave. I danas borim na strani slobode i normalnosti. Jakov se zakleo caru. Ja Srbiji.

Autor je portparol Socijaldemokratske stranke