Zašto sam se vratio zabrinut iz Brisela

Rusija očigledno smatra da je Ukrajina od 2014. godine u procesu da defakto postane NATO članica (ne de jure) i da je to direktna pretnja po njihovu nacionalnu bezbednost, dok je za Zapad Rusija agresor, koji na najbrutalniji mogući način gazi suverenost i stanovništvo jedne države, koja ne želi da bude nikakva tampon zona niti demilitarizovana zemlja.

Jasno je da će ovaj direktni sukob Zapada i Rusije imati ogromne posledice po ceo svet, a po Srbiju i više nego na druge zemlje u regionu. Potpuno je drugačija geopolitička pozicija Srbije dok je kao deo Jugoslavije bila fizički između dva globalna bloka, ili dok su Zapad i Rusija imali koliko-toliko odnos saradnje 2000-2014. godine, nego što je situacija danas.

Zbog svega ovoga odlučio sam da posetim Brisel i da se lično uverim u to kako se na Zapadu gleda na Srbiju u kontekstu sukoba sa Rusijom i da li nas očekuju i kakvi pritisci.

U zakazivanju sastanaka imao sam trostruku sreću.

Prvo, bavio sam se Evropom oduvek, i kao urednik naučnog časopisa i kao specijalni savetnik u MSP-u i u Ujedinjenim nacijama. Drugo, Centar za lokalnu samoupravu je nezvanični partner Evropskog parlamenta u regionu. Treće i verovatno najvažnije, postdiplomske studije sam završio u Koledžu Evrope, koji je pravi regrutni centar za evropske diplomate i činovnike, pa imam dosta prijatelja koji rade u Evropskoj komisiji ili Evropskom parlamentu i koji su mi pomogli.

U Briselu sam se prvi dan susreo sa savetnicima evropskog komesara za proširenje Olivera Varheljija – Sabolč Horvatom i Majom Kocijančić. Posetio sam taj dan i Evropski parlament i Komitet regiona EU. Narednog dana sam imao privilegiju da razgovaram sa Patrikom Folerom, internacionalnim sekretarom Evropske narodne partije – najjače političke grupacije u EU i organizacije koja obuhvata sve stranke desnog centra u Evropi (kod nas je SNS pridruženi član).

Poslednjeg dana me je primio Majkl Miler, glavni za Srbiju u Evropskoj komisiji.

S jedne strane olakšavajuća okolnost je što se Srbijom u EU bave kompetentni i odgovorni funkcioneri, sa kojima može da se ima pošten i otvoren dijalog. Međutim, nesporna je klima u Briselu da je ovaj novi hladni rat ne samo geopolitički, već i civilizacijski sukob. Od Srbije će se očekivati da se u njemu jasno opredeli za stranu, a u drugim neformalnim susretima sam se uverio da priče o formalnim i neformalnim pritiscima u tom smeru uopšte nisu preterivanje. Vratio sam se zabrinut i duboko zamišljen iz evropske prestonice.

Situacija je toliko komplikovana, da sam iznenađen da ove tektonske promene u svetu i Evropi uopšte nisu tema kampanje u Srbiji, a izbori na svim nivoima nas očekuju za samo desetak dana. Umesto debate o tome kako će nova vlada odgovoriti na ove izazove, kako ćemo obezbediti diversifikaciju snabdevanja energentima i koliki procenat domaćeg proizvoda ćemo izdvajati za odbranu, slušamo plitke slogane.

Ako ostavimo to po strani, nesporno je da nam za novo vreme treba nova strategija, ali i efikasnija država, profesionalnije institucije, agilnija diplomatija, snažna borba protiv korupcije i objektivni mediji. A to bi trebalo da je samo polazna tačka.

Autor je osnivač Centra za lokalnu samoupravu