Zašto se Bajaga nepovratno razočarao u politiku?

Za ovu priliku nisu toliko bitni politički afiniteti ova dva autora, već njihov odnos prema društvu i odgovornost prema ljudima koji uvažavaju njihove stavove.

U prvom intervjuu naša poznata pop-rok zvezda, Momčilo Bajagić Bajaga, ističe svoj stav: „Nema šanse da ću ubuduće dati nekom političku podršku“ (Danas, br. 7527). Drugi intervju je vođen sa američkim rediteljem Ejbelom Ferarom, gostom Beldocs festivala, ispod naslova „Tramp je u Beloj kući jer se ljudi kao ja nisu dovoljno angažovali“ i time smo izgleda izgubili vladavinu naroda, a dobili smo vladavinu za jednog čoveka. (Danas, br. 7528).

Ideja Ejbela Ferare je da se ubuduće još više angažuje, dok Momčilo Bajagić smatra da nema dovoljno informacija kako bi procenio koja je politička opcija bolja za društvo i da se o tome neće izjašnjavati, izuzev u krugu prijatelja. I sve bi to bilo u redu da se iz nekog razloga nije javno oglasio i opredelio. A to opredeljenje liči na potpuno odricanje od vere u drugačije uređeno društvo, bolje javne politike i nosioce tih politika. Taj apolitični stav, koji ima sve veći broj pristalica, uvek odgovara autoritarnoj vlasti koja polako ali sigurno ugrožava ionako ranjive institucije koje smo jedva uspostavili u poslednjih petnaestak godina.

Razočaranost i širenje apatije, i to ne samo u političkom smislu, uništava demokratsko društvo koje počiva na četiri osnovna stuba od kojih je najvažniji – građansko učešće i aktivizam, u uspostavljanju i odbrani demokratskih institucija i drugih prava. Ostali su: pošteni i slobodni izbori, zagarantovana ljudska prava i, na kraju vladavina zakona, a ne pojedinca. Ovo poslednje, vladavina pojedinca, kao što dobro primećuje Ejbel Ferara je posledica sumnje u predstavničku demokratiju.

Ta sumnja potkopava sve napore i žrtve koje su podneli mnogi ljudi tokom istorije za stvaranje pravednijeg društva jednakih mogućnosti. Demokratija nije stanje, to je proces u kome se veliki broj organizovanih grupa bori za svoje interese, a zakonska regulativa, putem predstavničke demokratije omogućava balans ili barem kompromis tako da najveći broj ljudi uživa garantovana ljudska prava i može da ih brani pred nezavisnim sudstvom. Za sada nije izmišljeno nešto bolje, a rešenje sigurno nisu lokalne inicijative koje se ograđuju od politike, ali se nadaju da će preći cenzus kako bi ipak postali politički akteri. Politika je mnogo kompleksnija, što posredno zaključuje Momčilo Bajagić, ali previđa da se ona zasniva na percepciji i stavovima, gde znanje i velika informisanost nisu primarni faktori prilikom glasanja na izborima.

Neoprezne izjave, poput ove, ruše veru u ljude i podstiču lažnu percepciju da su svi političari, stranke i pokreti isti. Istorija nas uči da nisu. Zar smo mi kao društvo dovedeni u stanje opšte anestezije tako da mirno prihvatamo smanjivanje određenih prava, recimo slobodu okupljanja, pristajemo na netransparentnost rada državnih organa, govor mržnje i pre svega na simulaciju parlamentarnog života. Čemu tolika rezigniranost? Nisu valjali prethodni, pa su ih drugi smenili u nadi da će biti bolje, pa će se pojaviti treći sa drugačijim odnosom prema građanima i javnom dobru. Mi to sada ne možemo sa sigurnošću da kažemo ni ko će to biti, ni kada će biti, ali promena će svakako biti. Zašto se unapred određivati, i davati loš primer drugima da ne vredi nikoga podržati. I kako to da jedan umetnik smatra da snosi deo odgovornosti zato što se nije više potrudio u svom angažovanju, a drugi smatra da je bolje da se odustane i oćuti?

Čini se da naš poznati muzičar ne shvata uticaj svog i sličnih apolitičnih tonova, koji se uklapaju u hor nezadovoljnika svim i svačim. To je značajno zbog toga što se jačina njegovog stava meri odgovorom na jednostavno pitanje, i to bez obzira na muzički ukus: kom normalnom društveno-političkom akteru u Srbiji ne bi prijala Bajagina javna podrška?

Autor je predsednik UO Centra za razvoj Srbije