Zašto se država malo zadužuje u dinarima?

Dobro bi bilo da čelnici Narodne banke Srbije (NBS) objasne zašto je to tako.

Kada bi to objektivno objasnili, verovatno bi rekli – ako država uzme dinare, ostaje manje privredi, a tuđim parama ne namirujemo samo državu, već i jačamo dinar, pa nas strani dug preračunat u dinare manje košta, jačamo devizne rezerve i obezbeđujemo visok nivo spoljne likvidnosti i pored visokog spoljnotrgovinskog deficita. Stimulativno, nema sumnje.

Koliki će devizni dug biti kad završimo sve infrastrukturne i druge investicije, koje smo, iz određenih razloga, podveli pod ulaganja u vezi manifestacije Ekspo 2027., možemo samo da nagađamo.

Može neko zaključiti da je državi korisnije devizno zaduživanje a da je stanovništvu sigurnija štednja u devizama nego u dinarima, iako bi štedeći u dinarima više zaradili. Naravno, pogrešan zaključak.

U zemlji ovog nivoa realnog zaduživanja i s ovim odnosom stranih direktnih investicija prema domaćim privrednim investicijama, te zakonitim smanjenjem razlike između većeg priliva deviza iz stranih ulaganja i kredita i odliva deviza po osnovu stečenih prava iz tih ulaganja, i devizni dug države i devizno potraživanje stanovništva postaju rizični. Ali to nije tema ovog teksta, pa se vraćam pitanju iz naslova.

Kada bi država i htela da se više dinarski zadužuje, teško da bi uspela pri sadašnjem sistemu i stanju stvari.

Stanovništvo i privreda nemaju taj obim dinarskog potencijala da investiraju u državne hartije od vrednosti, a banke, većinom u stranom vlasništvu, nemaju interesa da ulažu ni u državne hartije od vrednosti ni kreditne plasmane državi, niti u privatne investicije potencijalnih domaćih investitora, pored sasvim dovoljno mogućnosti i načina da ostvare svoje poslovne interese bez većeg rizika.

Država se kod NBS ne može zaduživati jer to ne dozvoljavaju važeći propisi, proizašli iz uverenja da bi direktno kreditiranje države iz primarne emisije podsticalo inflaciju i sl.

Ipak, malo učešće dinara u dugovima države, pa i u javnim i privatnim privrednim investicijama, nije, prvenstveno, posledica ni skromnog dinarskog potencijala kod stanovništva i privrede, niti odsustva interesa banaka da investiranjem ili kreditima podrže javne investicije, pokriće deficita budžeta i privatne privredne investicije u poslovnom i investicionom ambijentu od koga i sami domaći potencijalni investitori zaziru. Mnogo jači razlog je izabrani model razvoja ekonomije.

Kažem izabrani, bez obzira što je delom i nametnut razlozima o kojima je bilo napred reči.

Zaduživanja države, stranih direktnih investicija i doznaka iz inostranstva bilo je i pre ove vlasti, ali rastući obim pokazuje da se na ovim polugama odlučujuće zasniva ukupna razvojna i ekonomska politika, monetarna i kursna politika, koncept platnog bilansa i politika deviznih rezervi, ove vlasti.

Visoko zaduživanje omogućuje visoko učešće građevinarstva u stvaranju BDP-a i izgradnju puteva i pruga u kilometrima kao za vreme svih prethodnih vlasti, a visoke strane direktne investicije ubrzan porast broja zaposlenih, prvenstveno jeftine radne snage.

Tako je smanjena nezaposlenost, čemu je doprinela i nepovoljna demografija i visoka emigracija koja se podrazumeva u ovom modelu razvoja i vladavine.

Za model razvoja koji podrazumeva drugačiju investicionu politiku, odnosno rast ekonomije na osnovu većeg učešća skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a i boljem korišćenju sopstvenih resursa, naročito ljudskih, aktuelna vlast nije imala ni sposobnosti, pa ni interesa.

Uz taj model imali bismo više svoje radne snage, ali i manje doznaka iz inostranstva, bez kojih se, baš kao ni bez velikog zaduživanja i velikog uvoza, sada ne može ni zamisliti funkcionisanje naše ekonomije.

Ovakav rast javnog duga i ovakva valutna struktura duga jeste problem koji se, bez odlaganja mora rešavati, a relativno nizak stepen zaduženosti, meren odnosom javnog duga prema BDP-u, je, u našem slučaju, obična zabluda.

Rešenje bi moralo ići u više pravaca. Neophodno je usporavanje rasta duga, odustajanjem od nekih javnih investicija i odlaganjem onih koje se bez štete mogu odložiti.

Država bi se morala opredeliti za dinarske obveznice sa stimulativnijom kamatom od klasične štednje, naročito devizne.

Naplaćena kamata po tim obveznicama ostaje u domaćem finansijskom potencijalu.

Najzad, zaduživanje države kod centralne banke moglo bi biti krajnje produktivno ako bi se taj novac uzimao za budžetsku stimulaciju domaćih investicija i proizvodnju hrane, što je danas, bez sumnje, najprioritetnije ulaganje.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa