Zašto se premijer Dačić nije zapitao

Kosovo i Metohija, dve reči – dva imena jedne dvostruke a jedinstvene Nebozemne stvarnosti, Nebozemne Otadžbine svih verujućih u Hrista Srba, Svetosavskih i Svetolazarevskih.

Kosovo – žrtveno polje zemaljske bitke s telom i u telu za telesno biće i bitovanje, borbe i poraza prsa u prsa u zemaljskom carstvu, ali pobede i slave u Carstvu Nebeskom. Zato je to polje Krsta i Vaskrsa, poprište podviga u istoriji za Nadistoriju, u vremenu za nadvreme Eshatona. Polje strašnog Sudilišta ljudskog i Strašnoga Suda Božijega. Polje krvavo kao božuri, ali i žutozlatno kao Svete Mošti Mučenika.

Metohija – polje hleba i vina, polje žrtve za dušu, zato polje Zadužbina, podviga za duhovno biće i bitovanje, zato prepuno Svetinja i Svetilišta, Manastira i Isposnica, Grobova i Spomenika, od pešterâ viš Pećske Patrijaršije i Visokih Dečana do spaljenog Deviča i srušenog Svetog Marka u Koriši.

To je nebozemna dvostrukost i zemnonebna usmerenost Srpskog Kosovometohijskog naroda: Kosova – vodoravno, Metohije – uspravno. Ipak, samo naizgled krsna dvojnost. Jer se proteže u širinu i dužinu i dubinu i visinu Bogočovečanskog jedinstva sa svima Svetima (Ef.3,18).

I Kosovo ima svoje nebeske Zadužbine koje usmeravaju i opredeljuju Srbe za Carstvo Nebesko.

I Metohija ima svoje borbe za zemaljsko bitovanje i istorijsko delovanje ljudi na njoj.

Zato je bolje, i tačnije, istorijski i duhovno posmatrano, reći i zaključiti: da je Kosovometohijska istorija Srpska i bitoslovlje Srpskog naroda u jedinstvenom znaku četvorokonačnog Krsta koji je istovremeno i beskonačni Vaskrs.

Čovek je Krst, živi hodeći uspravni i vodoravni Krst, smrtno raspeto i pashalno vaskrsno biće, na zemlji rasprostrto i sa zemlje uspravljeno i upereno ka Nebu.

Srbi su zaista Nebozemni narod, jer nam je takva vera, i takva istorija – odkako smo poznali Hrista Bogočoveka, poverovali Raspetome i Vaskrslome, i pošli za njime – Jagnjetom Božjim, kudgod Ono pođe(Otkr.14,4) –njegovim i našim Krsnovaskrsnim putem (Mr. 8,34-36).

To je tako, i jeste, i biće. Makar se i podsmevali i rugali bezbožnici i bezakonici, neljudi i bezljudi, nadmeni silnici i kukavički nasilnici, antiljudi i antihrišćani, ma to bili i nametnuti spolja i iznutra vlastodršci, otuđenici od čoveštva i čovekoljublja, od svetinja fizičke i duhovne Patrije i patriotizma, komunisti ili kapitalisti, podjednako isti, sa istoka bez Istočnika, ili sa zapada bez Eshatona, sa istoka bez Svetlosti Istoka, sa sumračnog zapada bez Zore Budućnosti.

U znaku Krsta i Vaskrsa video je i doživeo Kosovo, branio ga i odbranio u duši, svesti i savesti Srbinovoj Lazarev sin Stefan Visoki, pokosovski Srbin, pobornik a ne izdajnik Kosova i Metohije posle Kosovskog poloma. On nam je i danas primer i vođa, a ne nadmeni licemeri Zapada, ili domaći malodušnici, depresivne mrtve savesti bez-obraz-nika. I sveti pesnik slova ljubve i danas nam, sa Narodom Pesnikom, poručuje:

Braćo moja, Srbi Pravoslavni,

ak′ i jesmo izgubili carstvo

duše svoje gubiti nemojmno! 2

Na Kosovu i Metohiji nije se nikad prestajalo pamtiti Slavno Kosovo i Metohijski Manastiri, i očekivati oslobođenje, poručuje nam Prizrenac Petar Kostić. Tu poruku smo i nedavno čuli boraveći na svetoj Zavetnoj Zemlji Srpskoj, stradalnoj ali uvek živoj, jer Krsnovaskrsnoj.

*

A kakve poruke Srbima na Kosovu i Srbima od Kosova do Jadovna šalje danas Premijer Srbije? “Gotovo 10 godina Kosovo je bilo tabu tema i o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu. Pričane su bajke. Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničenoi Ustavom (sic!?). Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže”. (NIN, 7. mart 2013; preneli i veći listovi). “Šta očekivati u državi u kojoj se premijer javno odriče svog Ustava”? (V. Novosti, 10. 2. 2013).

I slaga Premijer ovakve, s ovakvim Predsednikom Vlade unesrećene Srbije. Slaga kao licemer i prelivoda, direktno u lice, u srce i pamet, svest i savest svakog budnog, slobodnog i odgovorno pamtećeg Srbina. Osim ako je toliko zaboravan da ne pamti da je on isti, ne samo poslednjih deset, nego i više decenija bio u vlasti i na vlasti, za koje vreme je Kosovo i Metohija otuđivano i gubljeno, ponajviše od njegovih komunista, glavnih krivaca za noviju tragičnu istorija Kosova i Metohije. (Šta očekivati kad i njegov Predsednik ovakve Srbije izjavljuje: da bi sledovao Titovu “spoljnu politiku”, a znamo dobro da je ona bila po ceni unutrašnje antisrpske politike? – obe izjave u Politici,10.3.2013). I još se ne zapita zaboravni a lako pričljivi Premijer: Koliko su njegovi ovakvi “pregovori” i famozni mu ovakav “dijalog”, doprineli i doprinose takvom stanju Kosova. (Ako ovako nastavi, uskoro neće moći da ode ni u Preševo, ni u Novi Pazar, jer tamo odlučuju zapadni ambasadori, što je takoće “tabu tema”).

Zašto se g. Dačić nije zapitao: dokle će ovakav pregovarač sa ratnim zločincem Tačijem (šta bi sa istragom o “Žutoj kući”, makar po izveštaju Dika Martija, o čemu Kosovski Srbi, i svetska javnost, odavno znaju mnogo više?), sa ovakvim udvoričkim odnosom prema licemerju vrha Evropske zajednice i “totalitarne demokratije” Amerike, zarad mitologije o psevdoraju “Evropske Komune”, dokle da priča bajke i obmane Srbima Kosova i Metohije, i ne samo njima (dovoljno je samo sravniti njegove izjave pre i posle svakog “dijaloga” u Briselu, i uporediti ih sa Tačijevim, a još pre uporediti ih sa “dostignutim dogovorima” i rezultatima na terenu)? Izdaja Kosova je na delu, kao i “uspostaljanje granica” (jer g. Premijer veli da “ne zna/mo/ granice Srbije”), a na to poodavno potsećaju mnogi pametni i patriotski Srbi, i naravno ljudi Crkve (za koje Kosovo i Metohija nije nikada bila “tabu tema”, pa ni pod Titrovom i ovom sadašnjom vlašću – vidi: Zadužbie Kosova, 1986; Memorandum SPC o Kosovu i Metohiji, Bgd. 2004, i najnoviji Podsetnik).

G. Premijer nikada ne reče Ako Bog da, poput npr. Pašića u sličnoj ili i goroj situaciji. A kako i da se priseti i prizove Boga Živoga i Istinitoga, Boga Nebozemnoga, jer Ovaploćenoga i Raspetoga i Vaskrsloga, Koji na Nebu živi i na Zemlji je prisutan s nama u sve dane do svršetks veka (Mt.28,20), kad ne veruje ni u Zemaljsku Srbiju sa srcem joj Kosovom i Metohijom? Nedavno je g. Dačić (v. zvanični sajt RTS, ponedeljak, 3. septembra 2012), izjavio, uz ostalo, novinarima u Osnovnoj školi „Jovan Dučić“ u Beogradu, gde je prisustvovao na početku nove školske godine, dakle pred Srpskom decom: „Hoću da vodim realnu politiku, a ne nebesku Srbiju” (pisao sam mu o toj izjavi otvoreno pismo, 3.9.2012; v. i pre toga Pismo Predsedniku Nikoliću), i time otkrio svoj marksističko-evroamerički, obezboženi i obezličeni tip čoveka i naroda – u samo goloj horizontali, puzećeg bezkičmenjaka, kome je “otac grob”, po Mnogostradalnom Jovu.

I danas, na Pashalne Zadušnice, važi na Kosovu i Metohiji, i sveceloj Srbiji, proročka reč srpskog pesnika:

“Ne može Agaren / i odstupnik / da brani tvoj rod / Niti će palikuća / od požara / da spasava / Iz ropstva misirskog / neće te izvesti/ ruka faraona / Lažni izbavitelj / prečicom vodi / do novog ropstva / i Vavilona.

Manastir Tvrdoš, Hercegovina, 10. mart 2013. + Episkop Atanasije

Sporovi i podele u SPC

I činjenica da Pravoslavlje, službeno glasilo Srpske pravoslavne crkve, odbija da objavi tekst jednog od najglasovitijih arhijereja (premda vladika Irinej bački odbija da je o tome reč), dakle i ta činjenica govori u prilog tezama koje se ovih dana iznose u javnosti, da je stanje u srpskoj crkvi daleko čak i od minimalne harmonije. Sporenja i podele postali su svakodnevna pojava, a razlike – neretko i duboke – javljaju se oko brojnih pitanja, i to ne samo iz života crkve nego i oko onih koje se tiču društva i politike u celini.

Dve su se teme izdvojile: jedna je – unutrašnja dinamika u crkvenoj eliti oko procedure za izbor patrijarha, a druga je, naravno, Kosovo.

Borbi za uticaj, vlast i prevlast nisu nesklone ni crkvene ličnosti, i to ništa manje nego što je to slučaj u profanoj zajednici. Samo što borba za moć u crkvi, i verujućima i laicima izgleda malo neprirodno, u najmanju ruku kao nešto što ne pripada onima koji propovedaju uzdržanost, skromnost i smernost. Otud dalekosežne akcije usmerene, recimo, ka patrijarhovom tronu – u vreme kad je on, bogu hvala, živ i zdrav – deluju pomalo neukusno. Pokazuju jednu nezajažljivost bez okvira, i ambicije bez skrupula. Dijalog je, naravno, legitimna stvar, pa i o tome da se izmeni čuveno izvlačenje imena patrijarha iz šešira između tri ceduljice, ali jedino što tu smeta jeste podzemna borba. Kao transparentan, da ne kažemo javan, taj je proces, štaviše, poželjan. Ali, njega nema. Radi se drugim stilom.

Oko Kosova jedinstvo crkve teško je uspostavljao i patrijarh Pavle sa svojim svetačkim aureolom i neuporedivom moralnom magijom. Danas je, izgleda, najkrupniji problem za crkvu ćutanje same crkve. Mediji tu i tamo otkrivaju neko uspostavljanje crkvenog gledišta oko Kosova, ali to nema snagu i vrednost formalnog oglašavnja. Oni koji današnjem crkvenom vođstvu prigovaraju ćutanje misle pre svega na to da je ono prouzrokovano jednim kolaborantskim mentalitetom u odnosu na vlast. Pa i ovaj tekst vladike Atanasija, koji objavljujemo na ovoj strani, ilustruje tu situaciju. Hoće se kazati da crkva nema smelosti kritikovati vladajuću nomenklaturu, i da je ovaj episkopov tekst bio žrtva takvog jednog snishodljivog odnosa. Što se nas tiče, još veći problem od ćutanja je neproduktivni crkveni stav prema nacionalnim interesima. Ideja beskonačnog trpljenja i transvremenskog samožrtvovanja teško je razumljiva ljudima koji pate u konkretnom vremenu i konkretnim okolnostima. Dačić je to crkvi otvoreno rekao, i zato je, nema sumnje, na nišanu jednog broja ljudi iz njenih redova.

Vladika Grigorije oglasio se povodom opisane situacije vrlo otvorenim stavom da stvari u SPC treba prodrmati i protresti. On i njemu bliski arhijereji imaju tu poziciju već duže vremena, ali upravo sad ona izgleda dolazi na dnevni red. Daleko smo od toga da crkvi delimo savete o tome kako bi ona trebala uređivati svoje stvari, ali se zdravom razumu nameće, recimo, poređenje sa katoličkom crkvom i njenim novim papom. Tamo je, i odavde se to dobro vidi, u toku jedna zanimljiva stvar. Zaokret.

A. H. D.