Zašto smo depresivni

Policajci su agresivni prema ljudima koji brane svoje pravo da žive u svojoj državi u očuvanoj prirodi. Nekoliko desetina odvažnih ljudi ne pristaje da im uništavaju planinu i šumu. Oni kojima priroda ništa ne znači, jer veruju da će zarada ostvarena njenim uništenjem, kompenzovati sve njihove mentalne nedostatke, upućuju na aktiviste oružanu silu.

Nasiljem pokušavaju da sprovedu svoj zločinački naum, i to im uspeva. Uspevaju jer je branitelja malo. Jesu oni hrabri i veruju da imaju pravo da brane svoje, ali njihova vera ne može da pobedi silu. Njihova malobrojnost agresoru daje pravo da zaključe kako je to „šačica zgubidana, zanesenjaka i plaćenika“, koji sprečavaju razvojni proces Srbije, odnosno njihovo nesmetano bogaćenje.

Već izanđalo pitanje: „Zašto se na tim mestima nije našlo više hiljada građana?“ i dalje ostaje otvoreno. Nisu svi oni oportunisti i konformisti. Nisu ni članovi okupatorskog kartela. Život u hroničnom stresu je mnogima izmenio biohemijsko funkcionisanje najsloženijih moždanih struktura. Emocije, mišljenje, volja i nagoni su se prestrukturisali na nivo ispod prirodne datosti. Izgubila se radost, osećanje za druge, pozitivna anticipacija sutrašnjice i samopoštovanje. Mišljenje je postalo pesimističko, ne traže se rešenja već se pristaje na nametnuti koncept.

Presahle su borba za sopstveno mesto u zajednici i vera u sopstvena umeća. Nagon za zajedništvom je ustupio mesto ogoljenom nagonu za preživljavanje. Sa tih nivoa ličnost se oseća usamljeno, izgubljeno, zastrašeno i nesrećno. Ako pogleda u sebe, susreće se sa prazninom, apatijom i strahom od sutrašnjice. Ako pogleda oko sebe, susreće se sa haosom, nepravdom i nespremnošću, formalno odgovornih, da urade makar minimalni deo preuzetog posla.

U beznađu sa kojom se suočava čovek se povlači u virtuelni svet u koji ga uvode psihoaktivne supstance ili privlačne laži iz medija. Bez vitalne energije koju su davno izgubili, i znanja koje nikada nisu stekli ljudi prestaju da budu racionalna, moralno osvešćena i socijalno odgovorna bića.

Spektar prirodno datih različitih osećanja biva zamenjen lebdećim, opterećujućim strahom i strepnjom, koji nemaju jasno definisan uzrok, ali su stalno prisutni, izazivajući teskobu, osećanje nedovoljnosti i nesigurnosti. Gubi se poverenje, čak i u bliske prijatelje i rođake.

Doživljava se da odasvud preti opasnost. Ne traži se objekat za podršku već za mržnju. Izmučeni teškim osećanjima i objektivnim teškoćama počinju da otkrivaju smetnje u funkcionisanju telesnih organa, što doliva ulje na vatru, pogoršavajući duševnu opustošenost. Ako dođe u ovakvo stanje, čovek ne može da sagleda celinu, njegova percepcija je poput pogleda kroz cev. Vidi parcijalno, i to isključivo sebe i nepravdu koja mu je učinjena.

U slučaju da ovakvi simptomi zavladaju nad velikim brojem ljudi od njih se ne može očekivati da sopstvene snage usmere na zajedničko dobro, niti da se pokrenu u odbranu zajedničkih dobara. Njihova pasivnost i apatija omogućavaju da ih vlastodršci upotrebljavaju za sopstvene, po većinu, destruktivne ciljeve.

Gubitak ličnog identiteta i integriteta onemogućavaju čoveku da shvati i razvije osećanje zajedništva. Umesto toga otvaraju se vrata i drugim gubicima. Tako može da nam se dogodi da se jednog jutra probudimo i saznamo da Srbija ni formalno ne postoji, i da imamo druge gospodare.

Autorka je neuropsihijatarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.