Zašto smo mi jedini u Evropi u kućnom pritvoru?

Sa pažnjom i ozbiljnošću pratim, evo već četvrtu nedelju, Vaša obraćanja i odgovore na novinarska pitanja. Nisam novinar, pa ne mogu direktno ništa da Vas pitam, a nemam ni neki drugi način komunikacije jer sam kao osoba starija od 65 godine u kućnom pritvoru. Zbog toga sam dala sebi slobodu da Vam se obratim na ovaj način. Imam samo dva pitanja i jedan savet ili pre molbu.

Od trenutka kada uđete u stariju dob, svi lekari, koje silom prilika obilazite, uporno vam skreću pažnju da je, s obzirom na vašu starost, fizička aktivnost neobično važna za vaše zdravlje. „Šetajte, krećite se, družite se“ – saveti su sa kojim vas dočekuju i ispraćaju iz ordinacija. Koliko razumem taj stav trenutno preovlađuje i dalje u svim zemljama Evrope. Otuda se neminovno nameće pitanje iz kog razloga smo mi jedina zemlja u Evropi u kojoj je za nas starije građane određen kućni pritvor? Jesmo li nešto zgrešili, pa ste nas zato kaznili? Ako jesmo, budite ljubazni kažite nam šta i na koji način bi to mogli da ispravimo. Ako nismo, pustite nas na slobodu na kojoj ćemo se ponašati odgovorno i poštovati sve preporuke kao i mlađi sugrađani. I molim vas nemojte nam reći da je to zbog brige za naše zdravlje. Verujte, nama je potpuno svejedno da li ćemo umreti zbog neaktivnosti od koje, kako kažu Vaše kolege, nastaje čitav niz fizičkih i psihičkih tegoba sa letalnim ishodom, ili od Covida 19. Moguće je da bi to pokvarilo Vašu statistiku i donekle umanjilo uspeh u borbi protiv pandemije, ali evo mi se spremno odričemo da se Covid 19 navede kao uzrok našeg odlaska. Pred nama nema baš mnogo proleća, pa smo u potpunosti spremni da ovo jedno proleće založimo za princip „uzrok smrti ne pominjati“.

U potpunosti verujem prof. Zoranu Radovanoviću da ste Vi izuzetno stručni. To je uostalom utisak koji ostavljate u svim Vašim obraćanjima. Mene, međutim, muče neki drugi aspekti Vaših ličnosti. Zašto za vas predsednik države nije čovek, kao i svi drugi građani? Zašto se nama, obraćate sa visine Vaše profesije i strogo nam saopštavate šta smemo, a šta ne smemo da radimo? Verujem da u Vašim udžbenicima epidemiologije piše da je Vaša dužnost da građanima saopštite i neprijatna istine jer je to u njihovom najboljem interesu. Ali, ako je to tako, objasnite nam molim Vas, zašto to isto ne možete da saopštite i Aleksandru Vučiću, koji, dok mi sedimo zatvoreni u kućama, šeta Srbijom? Je li on nije građanin, pa Vam njegov interes nije važan? Ili u nekoj fusnoti Vaših knjiga možda piše, „predsednika izuzeti jer je to u vašem ličnom interesu“.

I na to sve nam doktorka Kisić kaže da je sve u redu ako se održava propisano rastojanje! Pa ako je to tako, zašto ste nas zatvorili? I molim Vas, nemojte da pomislite da je ovo političko pitanje. Jer ono to nije. Ovo je pitanje poštovanja dostojanstva svih nas „osuđenih“ koji smatramo da u bolesti svi zaslužujemo isti tretman sa Vaše strane.

I na kraju, ako dozvolite, samo jedan savet starije sugrađanke. Srbija je mala zemlja i kada u njoj živite duge 73 godine, vi neminovno upoznate niz ljudi, a preko njih onda saznate i niz činjenica. Drugim rečima, koliko god se svi trudili nemoguće je sačuvati tajne. Utoliko je važnije da nam se kaže puna istina, jer samo tako ćemo izgraditi poverenje. Tako bi, na primer, bilo svakako bolje da ste nam rekli da je onaj prvi oboleli identifikovan 1. marta bio Kinez, a ne naš državljanin, pa da se to po propisima ne smatra početkom epidemije u našoj zemlji, umesto neveštog baratanja prvim martom i prvom nedeljom. Neki od nas bi to razumeli, neki verovatno i ne bi ali bi, sigurno je, svi i dalje verovali da svaka sledeća izgovorena rečenica dolazi iz profesije a ne iz nečije naredbe. Mi bi se bolje osećali jer bi Vam u potpunosti verovali i razumeli da nas poštujete, a Vi ne bi imali razloga da se u budućnosti zbog toga stidite. Verujte mi, kad dođete u moje godine, shvatićete da je u životu jedino važno da li možete sami sebe ujutro da pogledate u ogledalo. Ceneći sve vaše napore i samopregoran trud u borbi protiv ove pandemije, želim Vam da doživite upravo takvu starost.

Pisano u četvrtoj nedelji kućnog pritvora