Zašto smo se podelili na crne i bele?

S obzirom da već skoro dve decenije moje radove i izložbe, pored ostalog, karakterišu i dve koje ću ovde istaći, antinacionalizam i antiratno opredeljenje.

U ovom trenutku obe pojave, nacionalizam i ratne agresije od ruske na Ukrajinu do izraelske na Gazu kao odgovor na teroristički akt Hamasa, kao da su van razumnosti i jedino u interesu pomahnitalih vladara, odnosno vlastoljubaca.

Naš poznati reditelj je u svom nedavnom intervjuu rekao da je Putin, iako stoji na tolikoj sili, jedno toplo ljudsko biće.

O mrtvima, raseljenim ljudima, o razorenim gradovima ni reči ni od njega a ni od novinarke. Izgleda da je zabranjeno postavljati pitanja, o recimo spontano obešenim porodicama oligarha ili skokovima u smrt sa kojekakvih hotela ili o ljudima koji su otpočeli višegodičnje zatvorske kazne zbog nekoliko rečenica neslaganja sa toplim ljudskim bićem.

Ovaj tekst (deo govora na otvaranju) je reakcija na fasciniranost silom i zlom, umesto dobrotom i razumom.

Izvinjavam se zbog grešaka u tekstu koji sledi jer je prenet u sirovom neprerađenom obliku.

„Ova izložba je inicijalno nastala kao jedno pitanje koje sam ja, vraćajući se u detinjstvo, postavio više puta: Šta radiš to, čiko?

Znači, to dete u meni je postavilo pitanje šta ministar vojni i drugi ministri koji navodno vladaju (a u stvari bi trebalo da upravljaju onim što smo im mi delegirali), šta oni u stvari rade i zašto ima toliko ratova i nesreća za koje ih mi nismo delegirali.

Ja ne znam da li ima i jednog čoveka bilo koje ideologije, na kraju krajeva, koji bi sam rekao da je delegirao nekog ministra vojnog ili nekog premjera ili predsednika da otpočinje, otvara i vodi ratove i da ulazi u sukobe.

Mi, naprotiv, kao obični ljudi ih delegiramo da nas vode put saradnje, put rešavanja problema a oni vrlo često odlutaju zarad sopstvenih interesa i kojekakvih, kao, strateških ili geostrateških.

Ne znam zašto mi ta reč strateški liči na reč stratište. Ali ako pogledate izložbu, možda vam dođe odgovor na to pitanje zašto su te reči tako slične melodijski.

Dakle, to dečje pitanje koje sam sebi postavio ugradio sam u svaki rad koristeći neke arhetipske elemente, bez obzira što se to na prvi pogled ne vidi, ali vi imate kofer, jedan već dugo vremena arhetip nečega što se zove izbeglištvo, što se zove bekstvo od rata, što se zove spas ili odlazak u smrt ili logor, recimo.

Pa imate košulju, tanjir, komodu, cveće, šah… Imate rad koji se zove „Pravila igre“ i on je potpuno crno-beli.

Zašto su ta pravila igre potpuno crno-bela? Zašto smo se podelili na crne i bele, na „naše i njihove“, u čemu je stvar?

Zar ne bi trebalo da „naši“ koji su uvek najbolji priđu „njihovima“ koji su uvek najgori a njihovi „naši“ koji su nama „njihovi“ priđu nama i da napokon se prekine taj krvavi krug u kojem samo jedan mali broj ljudi ima koristi, a mi svi ostali služimo kao posledica, kao statistički podatak, kao neko ko je nebitan ali ko treba na razne načine i uz razne manipulacije da podigne ruku za svoju nesreću.

Izložba kao i drugi radovi koje sam radio, koje imaju drugačije nazive, takođe koncipirane i konceptualne, govore upravo o tome da ima nešto i sa nama a što nije u redu, sa nama koji smo pristali da budemo statistika a koji treba da dignemo svoj glas na svim stranama sveta, jer ovo nije izložba za kabinet ministra vojnog srpskog samo, već za sve ministre vojne, da provedu neko vreme sa svojim posledicama, posledicama svog delovanja, sa tim štakama, posede na stolici sa štakama među tim krvavim koferima ili koferima sa žicom pa da vidimo da li bi odatle izašli pročišćeni i da li bi se pitali šta je u njima da te stvari rade tako kako rade.

A mi, jer ova je izložba ipak upućena nama, treba da se zapitamo šta je u nama kada im dajemo legitimitet da to rade.

I evo dodatka: naši ministri, premjeri i predsednik bi da se sakriju iza svih nas koje zovu „narod“ i da nas sve proglase odgovornim za njihova zlodela ili nesposobnosti.

Nećete dići ruku za to, zar ne?“

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.