Do neki dan nisam primetio da su zbog opšte sumornosti i apatije, koje kod nas dugo traju, iz našeg javnog diskursa iščezle reči – radost na licu, ushićenje i duhovni mir.
Zadovoljan sam što sam tada u kolumni Darka Mitrovića „Koračanje“ (Danas, 25. 01. 2019) pročitao iskrenu ispovednu želju autora: „Kada se poput klupka budu odmotavale slike života ispred mojih očiju, želim da uživam u njima, posmatrajući ih kao da ih vidim po prvi put. Želim da mi svaka ta slika razvuče osmeh na licu i učini me srećnim, spokojnim i zadovoljnim.“ Takođe sam se prijatno iznenadio kada sam na televiziji N1 čuo odgovor jednog člana NUNS-a na pitanje voditeljke – šeta li on subotom beogradskim ulicama: „Šetam, kako da ne. Vidim ljudi su u koloni raspoloženi i zadovoljni, kao kad smo šetali protiv Miloševića.“
Posle ovih pozitivnih primera kod mene su navrle mnoge asocijacije, koje su izazvale opsednutost pitanjem: zašto na našim ulicama, već decenijama, preovlađuju smrknute i ozbiljne face građana.
Jedan od prauzroka našeg sadašnjeg stanja je svakako sklanjanje sa političke scene Marka Nikezića i Latinke Perović 1972. godine. Opijen dotadašnjim uspesima u socijalističkoj izgradnji i apsolutističkom svešću, Tito nikako nije mogao prihvatiti da i u uslovima jednopartijskog sistema narodu treba više liberalizma, slobode i demokratije. Dalje, kako sam ja mogao biti srećan i zadovoljan kad dobro pamtim vreme kad sam, da bi 1994. godine, za vreme Miloševićeve strahovlade, prelazeći razdaljinu od 37 km, morao tri puta na policijskim i vojnim punktovima pokazivati ličnu kartu – na izlasku iz Sjenice, u Aljinovićima i na ulasku u Novu Varoš. Tada je to značilo da moram držati jezik za zube i dobro utuviti ko je gospodar mog života.
Pri traganju za odgovorom zašto smo bezvoljni i utučeni, prisetio sam se reči Novice Milića u „Peščaniku“ napisanih 2012. godine: „Srbija je zemlja troma, nesklona promenama a kamoli revolucijama… Koštuničino odbijanje lustracije posle 5. oktobra, značilo je nemogućnost značajnih društvenih promena… Revolucionar svakako nije bio Koštunica. Revolucionar je bio, njegov stvarni protivnik, ne onaj prividni Milošević, već Đinđić. Ukoliko se ime revolucije, veže za mogućnost promene, to jest za korenito menjanje društva, Đinđićev 5. oktobar, koji se nije zbio ni 5. ni 6. oktobra, nego kasnije, u vreme kad je bio premijer.“
Istine radi, treba se podsetiti, da nikoga konzervativne elite i mase koje su ih pratile, nisu više mrzele nego Đinđića. One su ga na kraju uklonile sa političke i životne scene i omogućile političkim vođama, ponajviše Koštunici, Šešelju i Tomislavu Nikoliću, da izvuku velike političke benefite. One su istovremeno kod mene sklonile radost sa lica zbog uskraćivanja zadovoljstava, pri gledanju televizijskih prenosa, briljantnih misli i izuzetnih metafora koje je koristio Đinđić, veliki državnik i filozof.
Sadašnje oštro protivljenje organizatora protesta u Srbiji sadašnjoj vlasti i Aleksandru Vučiću i nedavanje blanko podrške opoziciji, shvatam kao vizionarsko kreiranje uslova za dugoočekivano otvaranje dugoročne mogućnosti za (revolucionarne) promene, koje će podrazumevati i urgentnu promenu raspoloženja građana.
Autor je politikolog iz Nove Varoši
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
