Zašto spomenik Miloševiću?

Ovaj predlog koji je podnela omladina Socijalističke partije (sada opet u vladi u Beogradu), dosta govori o političkom stanju u Srbiji i širem Balkanu. Za zapad, Milošević – koji je umro 2006. godine tokom suđenja za zločine protiv čovečnosti u Hagu – bio je ratni zločinac; za mnoge Srbe nije bio samo to, već i čovek u toku čije vladavine je došlo do pada životnog standarda, izolacije Srbije i gubitka teritorije koja je nekad bila većinski srpska.

Ukazivanje časti tom čoveku nema smisla. Međutim, veliki deo Srba ga sad vidi kao pozitivan simbol odbacivanja zapada i zagovaranja srpskih nacionalnih interesa.

Poznavao sam Miloševića bolje nego mnogi stranci – sreo sam ga dosta puta tokom pregovora o okončanju rata u Bosni i sprečavanju rata na Kosovu – i nema sumnje da je imao šarma i harizme. Ali teško je za bilo kog objektivnog analitičara da kaže da rezultati koje je postigao za svoju državu i region zaslužuju besmrtnost u bronzi. Šta se dešava?

Postoji pukotina od Beograda do Sarajeva pa do Skoplja – i dalje , do Budimpešte i Varšave. Nova podela je između onih koji veruju da njihova najbolja nada za mir i napredak leži u pridruživanju međunarodnim organizacijama Evropske Unije i NATO-a zasnovanim na pravilima i onima koji zasnivaju svoje nade na uskim nacionalnim interesima i romantičnom tumačenju prošlosti.

Ova druga grupa pokazuje prezir prema beskrajnim zahtevima EU ka pristupnim državama i više voli elastičnost moskovskog modela – vlade na čijem čelu su snažni ljudi, podržani od strane mnogo jačih ljudi, gde je korupcija razumno diskretna i ljudi su zaglupljeni šovinizmom.

Razumljivo, Moskva ima interes u promociji interesa ove druge grupe. Rusija čuva kao tajnu činjenicu da će učiniti sve kako bi osigurali da pravoslavne države bivše Jugoslavije ne stupe u NATO ali ostaju kao granica između Grčke i NATO saveznika na severu. To stoji iza navodnog pokušaja ubistva Mila Đukanovića, bivšeg predsednika i premijera Crne Gore, kako bi ga sprečili da uvede svoju malu državu u NATO 2016. godine; stoji i iza grubih pokušaja da se spreči preuzimanje vlasti od strane Zorana Zaeva od proruskih nacionalista u Makedoniji 2017. godine; beskrajnog udvaranja Milorada Dodika, nacionalističkog predsednika srpskog dela Bosne, Republike Srpske, koji izgleda kao da provodi više vremena u Moskvi pijući čaj sa Putinom nego u Banja Luci, gde je sedište vlade.

Čak je i Bela kuća, izjavila 14. marta: „Rusija ne poštuje međunarodni pravni poredak, podriva suverenitet i sigurnost država širom sveta i pokušava da diskredituje zapadne demokratske institucije i procese.“

Vrednost Miloševićevog nasleđa za Moskvu ne leži u njegovoj katastrofalnoj i diskreditovanoj vladavini države već u njegovom statusu kao nekoga ko se suprotstavio zapadu (iako su oni koji su ga poznavali shvatali da je nekolicina Balkanskih političara bila proamerička i proruska kao Milošević). Zato bi spomenik u centru Beograda bila trn u oku srpskim proevropskim snagama i tačka okupljanja onih koji podržavaju Moskvu. Nije iznenađenje što je glavni zagovarač spomenika Miloševiću trenutni ministar spoljnih poslova i bivši portparol, Ivica Dačić, poznati rusofil, član srpske vlade i čovek za koga su smatrali tokom poslednje posete da zaslužuje orden prijateljstva. Dačićev odgovor bio je ponovo uspostavljena namera da se nikada ne priključi sankcijama prema Rusiji ili da traži pristup u NATO.

Za razliku od ove tople bratske ljubavi bez obaveza između Rusije i Srbije , zapad je jedva primetan u bivšoj Jugoslaviji. EU članstvo se drži kao nedostižna stvar koja će rešiti ekonomske probleme, visoku stopu nezaposlenosti i migracije država kandidata. Konstantni zahtevi EU državama kandidatima da učine teške političke i ekonomske promene kao bi nešto dobili sutra osvaja malo prijatelja. I pored ovoga izgleda da EU nema nikakav plan za region, I izgleda kao da ga napušta zarad toplog zagrljaja Rusije.

To je dokaz shvatanju evropskog identiteta regiona koji i pored toga što je situacija protiv njih, liberalne snage su i dalje u stanju da napreduju. U Makedoniji harizmatični Zaev dobija sve veću podršku za svoju progresivnu, antinacionalističku poruku pomirenja sa Grčkom, članstvom u NATO-u i EU i jednakosti svih građana. I u Dačićevoj sopstvenoj partiji, Saša Antić promoviše viziju mlade, progresivne Srbije koja uživa u najbližoj mogućoj vezi sa zapadom, vizija kojom je osvojio prijatelje među britanskim parlamentarcima kada je prošlog meseca posetio Veliku Britaniju.

Ne možemo a da se ne upitamo kako bi ovo izgledalo da su države kao SAD ili Velika Britanija manje preokupirane unutrašnjim problemima i da mogu da nađu vreme i resurse da im pruže podršku. Kada sam radio u Beogradu 90-ih, pomogli smo da se održi plamen demokratije tokom najtamnijih sati u regionu baš zato što smo odvojili resurse. Vašington i London prave grešku napuštajući ovaj deo Evrope i prepuštajući riziku ranije investicije i uspehe. Bilo bi bizarno da se čovek koji predstavlja sve protiv čega smo radili, zahvaljujući našem nemaru, ovekoveči bronzanim spomenikom.