Zašto Srbi „toliko“ vole skromnost političara

Ali, izgleda da je naročito ceni kod naših javnih, uticajnih i moćnih ličnosti zato što oni s obzirom na svoj društveni status mogu živeti sasvim drugačije od toga – neumereno i raskošno – ali ipak biraju da, uprkos realnim mogućnostima, žive skromno.

Ovih dana Fejsbuk se usijao od lajkovanja i deljenja jednog „viralnog“ posta o bivšem iranskom predsedniku Mahmuda Ahmadinedžada, koji se skromno vozi u gradskom autobuskom prevozu.

Inače, nezaobilazan je i poznati primer Muhika kao veleskromnog državnika koji je samo minimalni deo plate zadržavao za sebe, a ostalo se odričući u korist naroda.

Sve te „belosvetske“ skromnjake naš narod neizostavno poredi sa našim neskromnim političarima, i to, naravno, na njihovu štetu, tvrdeći kako takvih nema kod nas.

Istini za volju, i nije sasvim tako. I mi ponekog konja za trku imamo.

Sećamo se skromnog nam Koštunice.

Međutim, i pored posedovanja te neupitne vrline, problem je što naše političare i druge javne i uticajne (npr. crkvene velikodostojnike) ličnosti sem te retke skromnosti retko prate neophodnije vrline za njihov poziv i koje su korisnije po narod.

Naime, narod koji je ostao naklonjen Koštunici retko u njegov prilog spominje rezultate njegove vlasti već isključivo njegovo mirno i nevlastoljubivo povlačenje sa nje i ponašanje nakon vlasti.

Ali, smeće s uma da je on svojom nepreduzimljivošću, odbijanjem tzv. revanšizma i(li) lustracije, omogućio mnogim bitangama iz prethodne vlasti i institucija sistema da prođu nekažnjeno i dalje delovanje. Štaviše, iako je važio za legalistu i u vreme njegove vlasti raznim intervencijama omogućeno je mnogim moćnicima da se izvuku (Pahomije, iguman Ilarion itd.).

Kakve vajde sada imamo od toga što on u nekom selu skromno čeprka u bašti i uzgaja aroniju.

Zapravo, naš narod kod političara često ceni one sporedne osobine koje mu nisu od bitnog interesa već samo izazivaju simpatije.

Jednom se pojavila vest i o Borisu Tadiću, koji skromno (kao sav običan svet) trguje na Kalenić pijaci, ali kakva je vajda od toga kada ga ne pamtimo po političkim učincima.

Čak je jednom i Palma u skupštini, znajući da se to veoma ceni kod naroda, hteo da predstavi Dačića kao skromnog političara, koji nosi 2-3 para običnih pantalona, pa je navodno uticao na njega da kupuje odela kakva priliče političarima.

Sličan slučaj je i sa crkvenim velikodostojnicima.

Pre svega, sa patrijarhom Pavlom, koji uživa ogroman ugled u narodu zbog svoje veleskromnosti.

Narod ga izuzetno ceni i uzima kao uzor i meru idealne crkvenosti kada kritikuje druge vladike i patrijarhe zbog neskromnosti i drugih mana.

Međutim, kod kritičnih teologa on ne uživa toliki ugled i opšte divljenje kao kod neinformisanog i nekritičnog naroda koji o patrijarhu Pavlu zna samo nekoliko anegdota (npr. kritika voznog parka vladika ispred patrijaršije) i po koju izjavu.

Teolozi čiji se stav o njemu ne svodi na takvu površnu i stereotipnu predstavu o njemu kažu da se on i nije toliko mešao u svoj posao.

U njegovo vreme Crkvu su potresale brojne afere, a da on ništa nije preduzeo da svoj uticaj i položaj iskoristi za njihovo rešavanje.

Pred nepravdama i skandalima svojih vladika je gurao glavu u pesak.

Kakva je vajda od njegove obućarske delatnosti i od toga što je popravljao krov i hranio živinu, kada ta skromnost nije praćena inicijativom, odgovornošću i pravdoljubivošću, utoliko više što je bio na takvom položaju da ništa lično nije mogao da rizikuje budući da je bio nesmenjiv.

Za poglavara jedne Crkve nisu dovoljne asketske vrline monaha pustinjaka već navedene osobine.

Takva skromnost može biti samo dodatak, šlag na torti, a ne suština tog poziva.

I patrijarh Porfirije oduševio je mnoge prepešačivši devet km, ali je kasnije usledilo razočarenje u njega.

Skromnost se u narodu ceni iz više razloga: Prvo, egalitarizam je veoma ukorenjen u narodu.

On se pogrešno pripisuje komunističkoj uravnilovci, što je pogrešno.

On se formirao pod mnogo trajnijim istorijskim faktorom kao što je robovanje pod Turcima kada je raja, silom prilika, bila potpuno izjednačena u oskudici i ljudskim pravima.

A nakon oslobođenja svako štrčanje je provociralo zavist.

Otuda skromne ljude volimo i zato što nas ne stavljaju u položaj inferiornosti i time nam ne izazivaju zavist.

Drugo, Srbi su vremenom od gologuzije postali veoma razmažen i neskroman narod.

U mnogo čemu prevazilaze i zapadnjake od kojih preuzimaju potrošaki način života.

Za hleb od juče imamo pogrdan izraz da je bajat, bacamo hranu, nosimo markiranu robu itd. – živimo maltene iznad svojih mogućnosti.

Često nepotrebna vožnja automobilom je postala elementarno i neotuđivo pravo.

Više je malograđanska nego realna potreba.

Često od vozila ne možete ni da pređete put, uprkos stalnoj kuknjavi na najskuplje gorivo u regionu.

Svoje političare poredimo sa holandskim, danskim koji skromno odlaze biciklom na posao, ali nam nije ni na kraj pameti da ih poredimo sa sobom.

Hteli bismo političare skromnije od nas. Srbin kad postane gastarbajter, kupi auto koji je preskup i za mnoge Nemce: nekada su to bili mercedes i BMW, a sada audi.

Sviknuti na luksuz i komfor kao nešto najelementarnije, Srbi lako pokazuju divljenje prema onime koji žive obično, koji nisu robovi komfornih navika i vrednosti već biraju umerenost i suzdržanost.

Međutim, iako je bitna vrednost, skromnost nije izolovana vrlina već pravu vrednost zadobija u sadejstvu sa drugim karakternim odlikama.

Ima ljudi koji se nisu isticali u skromnosti, ali su ostavili značajan trag i to za kratko vreme.

Tijanić je kritikujući Đinđića govorio da je njegovo odelo tri puta skuplje od odela Koštunice, ali Đinđića pamtimo po većim učincima (što mu je Koštunica priznao).

Takođe, za teologa svetskog dometa, R. Bigovića, govorilo se i pisalo da je voleo skupa vina i skupe parfeme, ali je njegov doprinos teologiji bio veći od skromnih velikodostojnika.

Autor je sociolog iz Niša