Zašto Srbija ne ukida porez na poklanjanje životnih namirnica?

Nemaju svoje udruženje, retko su zastupljeni u medijima osim kao senzacija kada recimo umru od gladi, nisu organizovani u sindikate koji će se zalagati za njihova prava, a dobar broj apsolutno siromašnih ne zna koja prava ima ni kako može da ih ostvari.

Problem siromaštva i gladi nije valjano predstavljen podacima Zavoda za statistiku ili centara za socijalni rad, jer lica koja nemaju dokumenta nisu evidentirana, a usled toga ne mogu da se prijave za narodnu kuhinju.

Ljudi kojima narodna kuhinja nije dostupna žive širom Srbije, i za neke od njih saznala sam od aktivista iz Bosilegrada, putem fotografija koje su prikazivale ljude u udžericama, obučene u rite, izmršavele, bez struje, bez svesti o sistemu socijalne zaštite i bez očekivanja pomoći od bilo koga.

Mnogo je veći problem što pomenuti sistem, a ni naše društvo u celini takođe nisu svesni njih, jer se svetovi sitog i dobrostojećeg retko sreću sa svetom krajnje bede koji ne koristi medije i društvene mreže.

Na isti način politička scena obuzeta izgradnjom puteva, stadiona i rudnika nije se zabavila neprofitnim pitanjem doniranja hrane, mada je još 2018. godine Ana Brnabić formirala tri radne grupe sa zadatkom da unaprede zakonski okvir vezan za doniranje hrane.

Kako okvir ni nakon šest godina nije unapređen, ponudili smo Narodnoj skupštini predlog izmene zakona o PDV-u, kojim predlažemo da se ukine porez na doniranje hrane, pozivajući se na brojne prethodne inicijative domaćih organizacija i dobre prakse širom Evrope.

Statistika kaže da u Srbiji postoji 800.000 apsolutno siromašnih, a da svaki peti stanovnik živi u „riziku od siromaštva“ čime se eufemistično označava prosek primanja ispod 29.100 dinara za jednočlano domaćinstvo.

Sa druge strane, baci se oko 700.000 tona hrane godišnje, a Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje nisu ukinule PDV na donaciju hrane.

Analize pokazuju da bi godišnji gubici usled ukidanja plaćanja poreza bili 18 miliona dinara, a porast u donacijama hrane bi imao vrednost oko 160 miliona dinara.

Bacanje hrane, osim što je nazadno i nehumano, takođe je i neekološka praksa, pa je važno naglasiti da raspadanjem organske materije na deponijama dolazi do emisija metana, lako zapaljivog gasa, što povećava rizike od požara.

Ako se osvrnemo na primere drugih zemalja, potrebno je izdvojiti Francusku, koja je zakonom zabranila bacanje hrane, i obavezala velike prodavnice da hranu doniraju pre isteka roka, kako bi izbegle plaćanje kazni.

U Srbiji je situacija obrnuta, jer bivaju kažnjeni oni koji žele da doniraju, budući da ih to košta više od jednostavnog bacanja hrane.

Francuska, takođe, ima sistem hijerarhijskog raspolaganja viškovima hrane, koji obuhvata: donacije dobrotvornim organizacijama, davanje hrane za životinje, kompostiranje ili anaerobnu digestiju radi proizvodnje energije, i kao poslednju opciju, odlaganje.

U Milanu je 2019. pokrenut projekat „Waste Hub“, čiji su korisnici siromašni građani koji uz posebnu karticu mogu besplatno da uzmu hranu u određenim marketima.

Marketi se snabdevaju hranom putem donacija od firmi koje su u blizini, čime se smanjuju troškovi, ali i povećava održivost celokupnog projekta.

U Srbiji se preuzimanjem donirane hrane bave banke hrane, koje osim što su neprofitna udruženja, imaju problem prostorija ili pokrivanja osnovnih troškova poslovanja, čime je kontinuitet njihovog rada ugrožen.

Pri tome recimo Banka hrane Beograd snabdeva 200 organizacija i socijalnih ustanova, a udruženje „Anđeli severa“ iz Bačke Topole snabdeva malu decu i decu sa hendikepom širom Srbije – ukupno više od 4.500 korisnika.

U nadi da će širenje svesti, pritisak putem medija i ponavljano predstavljanje apsurdnosti situacije sa bacanjem hrane pomoći, predlagač izmene Zakona o PDV-u

Autorka je narodna poslanica Ekološkog ustanka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.