Zašto Srbija nije članica Svetske trgovinske organizacije

STO omogućava predvidljivost uslova za obavljanje trgovine kroz mehanizam kontinuiranog i sistematičnog nadzora nad trgovinskim politikama članica.

Iako je Srbija u okviru SFR Jugoslavije bila članica GATT-a (Opšti sporazum o carinama i trgovini), pre nego što su mnoge današnje članice EU bile deo tog sporazuma, Srbija je proces pregovora o članstvu u STO morala da pokrene iz početka. Taj proces je pokrenut još 2005. godine.

Srbija je danas, na početku 2018. godine, i dalje van članstva u ovoj organizaciji. Iako je najveći deo multilateralnih i bilateralnih pregovora o pristupanju okončan još 2011. godine, nije bilo političke podrške da se ovaj proces okonča, mada je članstvo u STO u ekonomskom interesu Srbije, a takođe predstavlja i jedan od neophodnih uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju (EU).

Sem Srbije, van ove organizacije u Evropi su još jedino Bosna i Hercegovina i Belorusija.

Članstvo u STO se u praksi pokazalo kao dobitna „win-win“ situacija, jer su zemlje koje su u procesu pristupanja ovoj organizaciji bile u obavezi da preduzmu strukturne reforme i regulisanu liberalizaciju trgovine, što je pomoglo njihov dalji ekonomski razvoj i uključivanje u globalnu svetsku ekonomiju.

Postoji takođe direktna veza između članstva u STO i domaćih reformi, što dovodi do povećanja obima trgovine i investicija.

Članstvo u STO generalno omogućava svim državama članicama pristup pod jednakim uslovima tržištu od oko sedam milijardi ljudi koje obuhvata 98% svetske trgovine. Srbija, kao mala država, sa svojim kapacitetima nije u staju da aktivno održava ekonomske odnose sa mnogim državama. Ulazak u STO bi omogućio domaćim privrednicima da pod znatno povoljnijim uslovima izvoze i u države sa kojima Srbija sada nema sporazume koji regulišu trgovinske odnose.

Ulaskom u STO Srbija takođe pristupa i efikasnom mehanizmu za rešavanje trgovinskih sporova sa drugim državama.

Univerzalnost STO je pokazala značaj „novih članica STO“ (država koje su ušle u članstvo nakon formiranja STO) za međunarodnu trgovinu. Nove članice su profitirale od ulaska u članstvo STO, tako što su povećale svoj udeo u svetskoj trgovini sa 7,8% u 1995. godini na 17,5% u 2014. godini.

Uzmimo primere malih država:

* Moldavija, koja je postala članica STO 2001. godine u periodu 2009-2014. zabeležila je rast izvoza sa 1,3 milijarde USD na 2,3 milijarde USD.

* Makedonija koja je postala članica STO 2003. godine je zabeležila dinamični ekonomski rast od 5,3% godišnje u periodu 2006 – 2008. U periodu 2006-2012. takođe zabeležila je rast izvoza sa 1,9 milijardi USD na 3,1 milijardu USD.

Zašto onda Srbija nije član? Srbija je postala talac jedne teme (GMO, genetski modifikovani organizmi) koja se ni ne pominje u dokumentima ove organizacije.

Naime, STO reguliše opšta pravila trgovanja, bez obzira ne predmet trgovine, i uzima kao osnovno pravilo zabranu opšte zabrane trgovine bilo kojeg proizvoda. To je slučaj i sa postojećim Zakonom o GMO Srbije koji uvodi potpunu zabranu prometa ovim proizvodima čime se krše pravila STO.

Ne ulazeći u debate vezane za GMO, kada je reč o Svetskoj trgovinskoj organizaciji, važeći zakon u Srbiji nije u skladu sa odredbama STO, te Srbija ne može biti članica ove organizacije ukoliko propise ne usaglasi sa pravilima organizacije kojoj želi da pristupi.

Imajući u vidu opredeljenje Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, koja zahteva prethodno članstvo Srbije u STO pre ulaska u EU, jasno je da bi najadekvatnije rešenje za problem GMO legislative bilo da Srbija prihvati model propisa o GMO koji ima Evropska unija. Ovo tim pre što zakonodavstvo EU ima restriktivan odnos prema prometu GMO, čineći ovaj promet de facto i u praksi neostvarivim, uz napomenu da pitanje kultivacije GMO useva ne tretiraju pravila STO, te je zabrana sađenja dozvoljena za članice STO koje to žele.

Nerešavanje ovog pitanja udaljuje sve više Srbiju od članstva u STO, jer se mnoge članice STO u bilo kojem momentu mogu javiti za bilateralne pregovore, a ne treba izgubiti iz vida i činjenicu da su još otvoreni bilateralni pregovori sa nekoliko značajnih zemalja (SAD, Ruska Federacija, Ukrajina, Brazil). Ostajanje u procesu pristupanja nije povoljno za Srbiju i doneće samo dodatno davanje koncesija bilateralnim partnerima.

Autorka je bivša pomoćnica u Ministarstvu trgovine