Zašto struka nije gadljiva na Pink i Hepi?

Mere u cilju smanjenja socijalnih kontakata i zaštite najstarijih građana kroz zabranu izlaska i dalje su na snazi, malo se čak i pooštravaju, a izvesno popuštanje najavljuje se tek za kraj aprila ili za maj.

Za to vreme su brojevi zaraženih i preminulih u Srbiji u linearnom porastu (nikada reč eksponencijalno nije zvučala tako zastrašujuće), uglavnom onako kako je i u drugim zemljama našeg regiona.

Budući da je naša kovid-19 bolnička statistika – izvinjavam se svima na ovom neempatičnom izrazu, a pre svih onima koji su pozitivni na koronu – veoma slična onoj u zemljama našeg susedstva, ne smatram da smo mi ovde u Srbiji nešto grdno pogrešili u antivirusnoj taktici.

Ima tu stvari koje su mogle biti bolje urađene, pitanje je da li su sve zabrane bile zaista nužne, posebno one najoštrije, i da li su sve mere bile donete po zakonu, ali niti su se naši epidemiolozi pokazali nesposobnima, niti su ovdašnji političari uradili nešto što od njih nismo očekivali.

Sve se dogodilo onako kako je i moralo da bude, tačnije kako smo i zaslužili; ovo poslednje kažem bez ikakve ironije, jer nisu to neki strani lekari niti tuđi političari, već ovi naši.

Pitanje koje ovih dana muči (neke) građane Srbije jeste gde prestaje struka, a gde počinje politika u ovoj borbi protiv korone?

Da li su struka i politika tako sjedinjene da se razlika između njih gubi kada se nalaze u istom stroju i na istoj liniji fronta – struka i politika, skoro kao kuka i motika u nekim davnim borbama za opstanak.

One zajedno rade na ostvarivanju glavnog cilja, to je nesporno, ali politika uz to obavlja i neke svoje dodatne poslove i, kako vreme prolazi, sve je očevidnije da joj struka u tome (htela – ne htela) pomaže.

Prvo o prvome. Ne pamtim kada se u našim medijima reč struka ovoliko pominjala, možda samo jedno kraće vreme posle neuspeha na poslednjem Svetskom prvenstvu u fudbalu („Dosta je bilo vladavine menadžera, vreme je da se pita struka!?).

Međutim, od poziva na ustanak protiv korone, struka je postala reč česta skoro koliko i reči virus i karantin, nezaobilazan pojam u govorima političara, u kojima sve pršti od toga kako sve odluke (treba da) donosi struka ili kako poslednju reč (moraju da) imaju lekari; i sve to s nekim prenaglašenim intenzitetom koji zaudara na neiskrenost.

Čini se da je od takvog i tolikog spominjanja struke i samim lekarima postalo neprijatno. Ili možda još uvek nije?

Ne znam da li, ovako izolovan od posla i odgovornosti, uopšte smem nešto da zamerim našim ratnim epidemiolozima i infektolozima, ali bilo bi mi draže kada bih malo više video da im je neprijatno zbog političara.

Prisustvovati ili čak uzeti i direktno učešće u onome što nesumnjivo ima ulogu nečije predizborne kampanje, kakvi su, recimo, svi nastupi predsednika Vučića i većina pojavljivanja premijerke Ane Brnabić, mirno slušati novinare-u-pokušaju kako vas hvale isključivo da bi druge unizili, kakva su, na primer, bila pitanja iz Informera i Tanjuga na jednoj od poslednjih konferencija za novinare uz prisustvo novinara, pride još i učestvovati u estradnim emisijama od Pinka do Studija B i nazad do Hepija (premda ste sve prethodno već bili rekli na javnom servisu), sve to zaista traži visok stepen ne samo političke već i društvene negadljivosti.

Ne kažem da to dovodi u pitanje i njihovu stručnost, ali da su ovo zapažanja koje su vredna komentara i zamerki – jesu.

A stručnost naših lekara u borbi protiv korone u nekoliko navrata je branio njihov učitelj, profesor Zoran Radovanović, sa čijim naučnim doprinosom u epidemiologiji svako može lako da se upozna preko interneta.

Njegovo odsustvo iz kriznih tela a naročito iz nacionalnih medija upadljivo taman toliko koliko nije slučajno – svima je jasno da ga nema zbog njegovih ranijih istupa protiv ove vlasti i njenih gluposti.

Čak i da smo sigurni da učešće prof. Radovanovića u kriznom štabu ne bi mnogo toga promenilo, recimo da bi i primenjena taktika i donete mere bili isti – što nimalo nije nelogično, ako su već u stručnom timu njegovi naslednici u struci, koji znaju šta rade – ipak je on jednostavno morao da bude u timu.

Za političare bi njegovo prisustvo bilo korisno zbog obnavljanja građanskog poverenja u državu i vlast, oni bi time pokazali da se ne odriču intelektualaca koji su njihovi politički neistomišljenici, a za epidemiologe bi pojava profesora Radovanovića bila stvar kolegijalnog i stručnog integriteta.

Ne znam ko je namerno zaboravio profesora Radovanovića, a ko su oni koji ga se samo nisu setili, tek među njima nije smeo da bude niko od njegovih koleginica i kolega.

Toliko o struci, a kada je reč o ponašanju i retorici naših političara ovih dana, tu je stvar toliko loša da je teško biti originalan u kritici, o nekoj ironiji da i ne govorimo.

Još 2012. godine, kada se Vučić ustoličio i ubrzo preplavio srpske medije svojim rečima i delima, bilo je jasno da će njega biti nemoguće parodirati.

Od početka je on bio poput nekog gotovog lika iz već napisane satire, a vremenom je postalo jedino interesantno saznati ko je autor te satire, ko je pisac ove melodramatične sprdnje koju već godinama moramo da gledamo i (još gore) proživljavamo? Slušajući njegove reči prošle nedelje na konferencijama za štampu kojekude po Srbiji, njegove odgovore u Upitniku i ono deklamovanje ispred kamiona u Novom Pazaru – a ništa od toga se ne usuđujem da prepričam, pogledajte sami (ako već niste) na šta to sve liči – čovek ne može da ne pomisli, zašto nas ti skriveni režiseri ovog našeg jeftinog sitkoma ne poštedeše novih epizoda barem dok traje pandemija?

Možda je neslavni hit za prošlu nedelju bilo ono na RTS-u o (samo)utovarivanju medicinske opreme u avion, uz pretnju: „Pa da vidim ko će da me spreči?? (2x), ali čini mi se da je ipak za dlaku ispred epizoda o istovaru respiratora u Novom Pazaru, koja je išla zajedno sa usmenim uputstvom za upotrebu, i to direktno lekarima! E to je tek bio neviđeni spoj struke i politike, mali kurs iz političke kampanje nacionalnog značaja jednog šefa partije, države i premijerke, uz kratki čas iz glumačkog amaterizma (ovo drugo je bilo gratis).

Podsetih se onog vica o dvema ribicama u akvarijumu; posle neke duge međusobne prepirke, jedna od njih ljutito otpliva do kraja akvarijuma i tu ostade neko vreme, a onda se još srditija vrati onoj drugoj, da bi joj u lice sasula: “Dobro, ako nema Boga, ko nam onda svakog četvrtka menja vodu i sipa hranu?“.

U Srbiji se pitanje postojanja Boga ne postavlja, barem ne ovog političkog, ali pitanje koje svakako vredi postaviti glasi: kada (jednom) budemo imali predsednika koji će poštovati Ustav, ko će tada da nam kupuje i raznosi respiratore?

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU