Foto: Medija centarGovorimo o ličnosti koja je iza sebe ostavila veliko delo.
Štaviše, o ličnosti koja je svoje delo stvaralo u dve dimenzije stvarnog: u duhovnoj i svetovnoj.
Te dve dimenzije bile su nerazdvojno spojene u mitropolitovoj ličnosti.
Ali, ne samo nerazdvojno, nego i neprotivrečno, tj. u gotovo savršenom međusobnom saglasju.
Njegov duhovni razvoj bio je tiho napredujući po vertikali duhovnih tajni hrišćanstva i odgovarajućoj hijerarhiji zvanja.
Da nije bilo mitropolitovog svetovnog života, dakle onog javnog a ne privatnog, i tada bi ostao upamćen po svom duhovnom delu.
Sabirao je i verni i neverni narod, vodio ga putem jevanđeoskog nauka u jednostavna a duboka saznanja o čoveku i njegovoj verskoj prirodi.
Obnavljao je crkve i manastire na prostorima njihovih zgarišta i napuštenih crkvišta iz doba vladajućeg komunističkog antiteizma.
Gradio nove.
Kao čuvar Svetog Trona Pećkog deluje na Kosovu i Metohiji za sve vreme pogroma, evo već dve decenije.
Neumorno je obilazio eparhije i parohije Srpske pravoslavne crkve širom sveta i osnivao nove.
U domaćem svetu novog paganizma koji je trajao decenijama, obavio je, zajedno sa blaženo počivšim patrijarhom Pavlom, posao dostojan pregnuća Ćirila i Metodija.
Sve to pratila je mitropolitova duhovna književnost koja je podjedanko zalazila u sferu „čistog duha“ kao i u najrazličitije oblasti čovekovih ovozemaljskih iskušenja, grehova, kajanja, suočavanja sa siromaštvom i svakodnevnim strahovima.
Kažemo, da je toliko učinio bilo bi dovoljno da ga vernici, monasi, sveštenici i jerarsi, i njegove i svih bratskih i pobratskih crkava, upamte i to u više generacija.
Bio je to, međutim, samo deo njegovih pregnuća.
Ona dodatna bila su u sferi svetovnih stvari, ali ne kao odvojenoj od duhovne sfere, već upravo u skladu sa njom.
Ta svetovna sfera je neprekidno u glavama zlonamernih protivnika i ignorantskih civilnih aktivista svedena na nivo političke svakodnevice, u najbolju ruku na nivo pogrešno shvaćene „moderne politike“.
U odnosu na stvarni karakter mitropolitovog delovanja u sferi svetovnog života, ovakvo razumevanje i zloćudno protivničko (upravo neprijateljsko) postavljanje upalo je u dve teške zablude.
To su, prvo, svedeno shvatanje politike kao borbe za vlast i njeno održanje i, drugo, sektaško shvatanje uloge crkve u javnom životu, pa time i u svakodnevnom političkom životu.
Ova dva, na kraju krajeva, kognitivna ograničenja doprinela su praktikovanju, tipičnom za autoritarne poretke našeg podneblja, borbenog političkog pokliča – svedite Crkvu na privatnu sferu, u javnoj ona nema šta da traži.
Mitropolit Amfilohije bio je tokom svoje tridesetpetogodišnje vladičanske službe najčešće na tapetu društvenih (javna sfera) i državnih (politička sfera) moćnika koji su prigrlili ovo stanovšte.
A šta je mitropolit radio te je zaslužio da ga onako učestalo okivaju na krst.
On je samo branio duhovnu vertikalu srpskog naroda.
A pošto je ona bila ugrožena od strane obezduhovljenih svetovnih „igrača“, nije mu preostalo ništa drugo do da prihvati borbu na terenu koji su ti igrači shvatali ne samo kao svoj zabran nego i kao jedini prihvatljivi teren javnog života.
Bio je uveren da Crkva, i on sa njom, ima ne samo pravo nego i obavezu da se bori, dakle u datoj sferi svetovnog, za onaj kodeks vrednosti koji je ugrađen u temelje naroda, crkve i države.
Taj poziv za borbeni stav nije proizvod ničije konkretne političke zamisli, nego znak otpora protiv naopakog iskustva koje vrši prostu zamenu duboke prošlosti za površnu sadašnjost, svog za tuđe, nezavisnosti za zavisnost, odgovorne slobode za iluziju raja na zemlji.
Svoj svetovni credo mitropolit je ogledao na najtežem terenu antiteističkog poretka u Crnoj Gori.
Posle decenijama pripremanog okruženja u kojem je crnogorski čovek napuštao svoja istorijska svojstva, posle jedinstvenog namerno vidljivog nasilja nad Crkvom, njenim služiteljima i vernicima, baš u vreme prividnog olakšanja pojavio se veliki lokalni inkvizitor koji je umislio da definitivno dovrši posao prethodnih rušitelja.
Za buduće istraživače ovog perioda biće najvažnije da prikažu i objasne sada još neobjašnjivu simultanost mitropolitove obnove Crkve i verskog duha naroda, s jedne strane i autokratovog nihilističkog brisanja bukvalno svega istorijskog što postoji na crnogorskoj zemlji, na drugoj strani.
Jedna sudbinska trka između gradnje i razgradnje, između principa istorijske vitalnosti i principa istorijske entropije.
Kada je ova borba stigla do vrhunca, kada je morala da se završi ili-ili rezultatom, i kada se moglo pomisliti da će sila i nasilje novoizniklog montenegrinstva pomognutog od strane belosvetskih sponzora odneti definitivnu pobedu, dogodilo se čudo.
U Crnoj Gori je preovladao duh stare vrednosne skale u obliku božanskih litija, a relativno brzo potom i njihov svetovni ekvivalent u vidu blistave političke pobede.
Niko ne spori da je ovde reč o ishodu trodecenijske graditeljske snage mitropolita Amfilohija.
Kada je odlazio sa ovog sveta, mogao je slobodno reći: od mene vam je dovoljno; od sada idite sami, imate sa čime.
Naravno, mogao je još poživeti, jer nije umro od fizičke starosti nego od današnje opšte pošasti. Ali, kad god da je umro, za njega bi u punoj meri važila ona Njegoševa: blago onom ko dovijeka živi…
Naš mitropolit je za svoga vijeka oposlio misiju zbog koje se imao „rašta roditi“.
Isto kao što su pre njega to učinili Sveti Petar Cetinjski i Petar Drugi Njegoš.
I sada stoji u nebeskom redu sa njima, onako ljudski i svetački uzvišen.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
