Zašto su nam potrebni nada, solidarnost i optimizam

U gradu otprilike veličine Novog Sada, koji je stavljen u karantin – iz kojeg niko nije smeo da izađe, niti u njega da uđe – žrtve ove pošasti prvo su sahranjivane uobičajeno na grobljima, ali se ubrzo od toga odustalo. Mrtvih je bilo toliko da su kopane masovne grobnice – muškarci i žene zatrpavani su odvojeno, u dve različite ogromne jame, po sistemu: red mrtvih – red živog kreča.

Potom su svi slagani u istu grobnicu. Pošto je mrtvih bilo sve više, leševe su počeli da spaljuju, a do spalionice su prevoženi u za tu priliku specijalno preuređenim tramvajima. Tramvaji prepuni mrtvih prolazili su gradom, a stanovnici su prvobitno na njih bacali cveće, ali su ubrzo potom navikli i prestali i da ih primećuju.

Roman Kuga, koji je objavljen neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, čitan je prevashodno kao metafora netom prohujale nacističke pošasti koja je u smrt odnela milione ljudi. Međutim, može on da se čita i na druge načine – recimo, nekoga sa ovih prostora okuženi Kamijev grad Oran neizostavno će podsetiti na Srbiju 1990-ih.

Živeli smo u karantinu, ponašali smo se u skladu sa nametnutim pravilima igre, a bolesti nacionalističkog ludila, lopovluka, bahatosti i primitivizma svake vrste zahvatile su strašno veliki procenat naših sugrađana. Mrtvi nisu prevoženi u tramvajima, ali su zato okolo vrludale hladnjače krcate leševima koji su zatrpavani u masovne grobnice, a te hladnjače mi ni do danas kao da nismo primetili.

Kuga je na kraju ipak pobeđena: e da bi se odnela ova pobeda, bio je potreban natčovečanski napor grupe ljudi, lekara i dobrovoljaca, koji su se borili ne samo protiv bolesti nego i protiv sveopšte depresije i defetizma, odnosno osećaja da se radi uzaludan posao.

Borili su se protiv slutnje, straha da će bolest na kraju potpuno ovladati gradom i da niko živu glavu izvući neće. Borili su se i protiv onih koji su od bolesti napravili dobar biznis. Kad je kuga iščezla, na ulicama je zavladalo sveopšta fešta, sa svih strana odjekivala je muzika.

Ali pisac ipak delo ne završava optimistično i navodi da građani u svome veselju ne znaju ono što se u knjigama nalazi – a to je da bacil kuge nikad ne umire, da on spava u nameštaju, podrumima i rublju, i samo čeka trenutak kad će se probuditi i poslati svoje pacove na neki grad.

Vratimo se na nas. Čini se da ni mi koji smo petog oktobra na ulicama slavili veliku pobedu nismo uzeli u obzir činjenicu da bacil kuge nije jednom zauvek pobeđen, da je ostao da spava u brojnim podrumima i pivnicama, i mutira, čekajući trenutak kada će ponovo eksplodirati.

Nismo ga prepoznali, ili nismo znali kako protiv njega da se borimo, bili smo neoprezni i evo ga opet…

Kuga devedesetih: primitivizam, bahatost, lopovluk, nacionalističko ludilo ponovo vladaju našim gradovima. Hladnjača sa leševima još uvek nema, ali ko sme da se zakune da je nemoguće da ova kuga uskoro počne da odnosi i ljudske živote.

Luj-Ferdinand Selin, takođe veliki francuski pisac, stvorio je značajno književno delo iako su njegovi politički stavovi bili više nego upitni – tokom Drugog svetskog rata pripadnici francuskog Pokreta otpora smatrali su ga za kolaboracionistu. Selin je bio veliki mizantrop, a jednom prilikom rekao je da je čovek human taman onoliko koliko kokoš leti.

Upravo ga je njegova mizantropija vodila ka antisemitizmu i kolaboraciji. Možda se ovom piscu može i oprostiti, ali ne bih rekao da ćemo smeti da oprostimo – a pogotovo ne zaboravimo – onima koji su, upravo zahvaljujući vlastitoj mizantropiji i defetizmu, postali kolaboracionisti u Srbiji danas. Kad kažete da su svi ljudi zli, da je čovek čoveku vuk, da je humanost mrtva, vi zapravo kažete da je sve dozvoljeno, da je dozvoljeno gaziti moralne zakone i elementarnu logiku, i da jedino ima smisla boriti se za sebe i svoje interese.

Znamo vrlo dobro: atmosfera je takva da je nepodnošljivo lako zaglaviti se u depresiji, nepodnošljivo lako je postati cinik i ustvrditi da je jedino smisleno zatvoriti se u svoje male karantine i živeti svoje male živote ne obazirući se na svet oko sebe.

Da je najjednostavnije da se okružimo svojim zidinama i objasnimo sebi kako nema smisla izlaziti napolje, te da je svaka borba protiv bolesti koja je zahvatila skoro svaki segment našeg društva – unapred osuđena na poraz. Ali kad počnete tako da razmišljate, setite se jednog: ova vlast upravo to i želi, i sve čini da se upravo tako osećate.

Najveća njena želja je da ostanete u svojoj kući, zgađeni onim što se nalazi izvan nje. Sistem njihove vladavine zasniva se na principu spaljene zemlje i raspamećivanja – a cilj je ubijanje nade da se stvari mogu promeniti i obesmišljavanje svakog napora da se nešto po tom pitanju učini. Stoga tako često i bahato demonstriraju svoju moć i saopštavaju procente svoje popularnosti.

Naprednjačka vlast živi i opstaje zahvaljujući snažnoj kampanji mizantropije i defetizma koju vodi, sa jedne, i nedostatku solidarnosti sa druge strane.

U vremenu velike depresije nema ništa vrednije od nade, od toga da se onima koji rastaču našu sadašnjost – ne dopusti da razore i našu budućnost. Ništa nije važnije od optimizma, od vere u sebe i svoju moć. Važni su i simboli nade, optimizma i solidarnosti, važni su ljudi koji su spremni, kao oni u Kamijevom romanu, da rizikuju štošta, pa čak i vlastite živote da bi se izborili protiv smrti.

Važni su ljudi koji ne pristaju na uspostavljena pravila igre. Važni su ljudi kakvi su ovogodišnji dobitnici nagrade Dobar primer Novog optimizma – uzbunjivač Aleksandar Obradović i profesorica Biljana Stojković: koliko su velika njihova dela, još je važnije i veće ono što oni predstavljaju – oni su simboli nade i otpora jednom sveopštem beščašću. Takvi ljudi su nam potrebni da shvatimo da čovek može da bude humaniji od kokošijeg leta.

Iz istog razloga su nam potrebni i neumorni Guta Grubački i njegovi saradnici, koji nose baklju slobode i solidarnosti i ne dopuštaju da se ona ugasi uprkos ovim silnim kišama, vetrovima i maglama.