Zašto su „žuti“ pretnja za SNS

Znači, svestan je da mu se kraj bliži.

I besno udara naokolo.

Meta je prvo Đilas, zatim Vuk i Boško, „tajkun“, „prevarant“ i „fašista“.

Napadi na ličnost i porodicu su pravilo, a zatvorenost nacionalnih medija za drugačije mišljenje dogma.

Takvih napada nema samo na Zorana Lutovca iz dva razloga: Lutovcu režim ne može da pronađe, niti da isfabrikuje nijednu aferu i zato što je po režim veća pretnja Demokratska stranka u celini, nego jedan njen član, pa makar to bio i predsednik stranke.

Stoga Vučićev režim godinama unazad neprestano nasrće upravo na Demokratsku stranku.

Ne tako davno da bi bilo zaboravljeno, 2016. godine, kontrolori Demokratske stranke su izvukli DSS/Dveri iznad cenzusa (predsednik Pajtić je bio kritikovan unutar stranke zbog kolegijalnosti prema opoziciji, ideološki udaljenoj).

Kontrolori i dalje postoje, u sve 174 lokalne samouprave.

Neophodna im je popuna i dodatna obuka i motivacija, ali postoje.

Kao i opštinski odbori. Ako je i povereništvo (a često jeste), i dalje postoje aktivni članovi.

Kako je predsednik Lutovac nedavno rekao „u svakom selu u Srbiji postoji bar jedan žuti“.

Svaka stranka traži nove članove, Demokratska ima i stare.

Ima članove od početka 90-ih, sticala ih je uz narod na protestima, rušenjem Miloševića, vizijom Đinđića…

Najviše ih je bilo za vreme Tadića, ali među njima dosta kupljenih. Kupljeni su se prvi prodali, kolebljivi se povukli, zastrašeni se ućutali, mnogi se iselili…

Ali opet ih je ostalo, u svakom selu u Srbiji, spremnih da sprovedu izborni proces i kandiduju se na regularnim izborima.

I svi znaju da su žuti.

Demokratska stranka je dala tri premijera, četiri gradonačelnika Beograda i jednog predsednika Srbije.

Neki od njih su napuštali stranku i pokušavaju/li da naprave nove, ali i dalje u svakom selu u Srbiji postoje samo žuti. Menjali su se ne samo premijeri i gradonačelnici, već i predsednici stranke, Lutovac je, računajući od osnivanja, jubilarni deseti, inače osmi u novijoj istoriji.

U Srbiji, gde nijedna druga stranka nema ni trećeg, a većina ni drugog predsednika. Imaju samo žuti.

Zato Vučić pokušava da otme Demokratsku stranku.

Lečić u svojoj najsramnijoj životnoj ulozi simbolizuje impotenciju nezadovoljnih koji su hajdučijom pokušali da otmu Demokratsku stranku od njenih članova i daruju je harambaši na Andrićevom vencu.

Zato nije problem Lutovac, nego Demokratska stranka.

Ali, opet greši.

Problem su mu žuti, kojih ima u svakom selu u Srbiji. Koji čuvaju seme slobode i znaju kako se ruši diktator.

Zato ih se on i plaši.

Demokratska stranka se, kako neko reče na Tviteru, prosejala.

Žuti lopovi su skinuli žuto i obukli napredno odelo, pokazujući da su iskreno samo lopovi.

Oni iskreni žuti, koji su ostali, većinom nisu bili na funkcijama i u prvim redovima kada se delila čast i vlast.

Bili su manje ili više zadovoljni što se zemlja demokratizuje, približava Evropi, i sporo ali postojano uvodi u red. Spoznaja da su i oni delom za to zaslužni bila im je dovoljna. Zato su i dalje tu, da ne daju svoje i da sačuvaju političku stranku koju su generacije stvarale. Tuđe neće, svoje ne daju. Pošteno.

Autor je član Glavnog odbora DS i predsednik Opštinskog odbora DS Aranđelovac