Zašto Turska ne pripada Evropi

Kao i u nekim pređašnjim prilikama, ali ovoga puta odrešitije, Racinger se izjasnio protiv priključivanja Turske porodici evropskih država, naglasivši da bi to bio antiistorijski, neprirodan čin. Izjava ne bi izazvala veću pažnju, da je nešto kasnije nije preneo i ugledni francuski dnevnik Figaro. Usledile su ogorčene reakcije evroentuzijasta, mondijalista raznih boja, a naravno i iz muslimanskih sredina, evropskih i vanevropskih. S druge strane, u krugovima evropske desnice i nacionalno orijentisanih partija i pokreta, kao i među konzervativnijim katolicima, Racingerova jasnoća naišla je na nepodeljeno odobravanje. Takvo neoportunističko izjašnjavanje protiv Turske u Evropi odavno se željno očekivalo. Kako je reč o temi koja me iz više razloga naročito zanima, odlučio sam da pokušam iskoristiti pogodnost trenutne pozicije ambasadora pri Svetoj Stolici i zatražiti prijem kod kardinala. Nisam bio siguran da će njegov odgovor biti pozitivan, jer je Racinger samo retko i izuzetno primao ambasadore. Ne pamtim da mi je iko od kolega uopšte govorio o tome da ga je posetio. Bio sam nemalo iznenađen brzinom odgovora, kad mi je za samo dva dana javljeno da će me prefekt Kongregacije za doktrinu vere rado primiti i određen mi datum posete. Iako je dobra osobina vatikanskih zvaničnika, bez obzira na rang, otvorenost za kontakte i predusretljivost prema tražiteljima susreta, od Racingera se ipak nisam usuđivao nadati takvoj brzini. Sećam se kako su svojevremeno u Turskoj neki ambasadori i po više od šest meseci čekali da ih primi ministarka inostranih poslova Tansu Čiler, a retko koji od efemernih ministara ili savetnika nije bio stalno na putu ili hronično zauzet, čime je rutinski obeshrabrivao potencijalne zahteve za prijem. Ministarstvo inostranih poslova Turske je, srećom, po profesionalnosti bilo blisko Državnom sekretarijatu Svete Stolice, pa strani diplomati u redovnoj radnoj komunikaciji nisu imali teškoća. S časnim izuzetkom predsednika Demirela i još ponekog čoveka od reda i načina, turski političari kao da su smatrali da im rejting raste proporcionalno dužini čekanja na njih. Nije to, uostalom, slučaj samo u Turskoj…

Kardinal Racinger me primio u prostorijama Kongregacije kojom je predsedavao, u šesnaestovekovnoj palati „Svetog ureda“, odmah levo od istoimenog ulaza u Vatikanski grad. U toj palati ranije nisam bio, iako sam pored nje gotovo svakodnevno prolazio. U čekaonici sam primetio jednu zanimljivu pojedinost – Racingerov portret na zidu. Ni u jednoj drugoj službenoj vatikanskoj prostoriji nisam video neki drugi portret sem slike Jovana Pavla II i, eventualno, nekog od ranijih papa, ukoliko je bio posebno zaslužan za istorijat institucije kojoj data prostorija pripada. I ovaj izuzetak svedočio je o tome da je moj domaćin definitivno „personalizovan“ i izdvojen u vrhu vatikanske hijerarhije. Racinger me primio u crvenom salonu, u kome su fotelje presvučene kardinalski purpurnim somotom. Kardinal se ponašao ljubazno i neposredno. Uprkos poodmaklim godinama, odlično je izgledao, odajući i mentalnu i fizičku svežinu. Zapamtio sam njegov prodoran pogled, u kome bi na momente zaiskrilo i nešto veselo, gotovo vragolasto. Podsetilo me to na jedva vidljivi obešenjački titraj u osmehu mog uvek ozbiljnog profesora Fehima Bajraktarevića.

Pretpostavivši da audijencija može trajati najviše pola sata, odmah sam krenuo in medias res, objasnio šta me navelo da zatražim prijem i ukratko izneo kako vidim problem evrointegracije Turske, s molbom da mi on šire obrazloži gledište izneto u intervjuu, a nagoveštavano i u nekim ranijim prilikama. Kardinal je odmah živnuo. Bilo je jasno da ga tema istinski zaokuplja i da mu je drago da o njoj razgovara s nekim ko je, ako ništa drugo, turkolog, ambasador pri Svetoj Stolici, a bio je i poslanik svoje zemlje u Turskoj. Poželeo je prvo da mi objasni da on nema ništa ni protiv islama ni protiv Turske, kako se, na osnovu njegovih stavova, nastoji stvoriti slika u javnosti. U današnje vreme, ako čovek ima jasan i čvrst stav o nečemu i javno ga iznosi, a taj stav nije u svemu po volji onima na koje se odnosi ili ne odgovara tzv. „političkoj korektnosti“, tumači se da je on protiv nekoga ili nečega, a odatle do proglašavanja neprijateljem je samo jedan korak. Kad bi se on, kao katolik, slagao s islamskim učenjem, postao bi musliman. Isto važi i za muslimane. Ne slagati se s nečim i uočavati razlike među pojavama ne znači biti protiv onoga o čemu se razmišlja i sudi. Izrazio je saglasnost da nikako ne bi bilo mudro upustiti se u sukob s islamom, već da je nužno „dijaloško sučeljavanje“, u kome se dve strane uzajamno bolje upoznaju, ali ne relativizuju sopstvena polazišta, odnosno identitet. Ne veruje, inače, u mogućnost produbljenijeg, istinski produktivnog teološkog dijaloga s islamom, jer se muslimani ne mogu misaono otisnuti preko granice dogme o Kuranu, kao „Reči Božijoj“, tj. Logosu, pred kojom je čovekov um nemoćan i koja se ne sme dovoditi u pitanje.

Što se tiče Turske, Racinger je ponovio da njegovo protivljenje evrointegraciji Turske ishodi iz istovremeno načelne i veoma konkretne motivacije, a nikako iz nekakvog pretpostavljenog „neprijateljstva“ prema ovoj zemlji i prema turskoj naciji koja je u svakom pogledu za poštovanje. Turska, jednostavno nije nikad bila i nije evropska nacija i ne treba je antiistorijski silom gurati ili uvlačiti u proces integracije Starog kontinenta na novim osnovama. Evropa se, kako je rekao, tokom istorije, obeležene kako saradnjom tako i unutrašnjim sukobljavanjima, formirala kao jedna velika reka, čije korito nije samo geografski, već suštinski duhovno i kulturno uobličeno. Osmansko carstvo nekad, a Turska danas, predstavljaju drugi, veliki zasebni povesni tok, drugu reku. Dve reke su se dodirivale, burno sudarale, ukrštale, rubno kroz duge periode i prožimale, ali nikada sjedinile i, pomešavši vode, ulile jedna u drugu. Izneto je činjenica koju valjanim argumentima niko ne može poreći i pobiti, ali mnogi pokušavaju da je iz raznih, mahom prizemno konjunkturnih i ideoloških, razloga relativizuju i marginalizuju. Na delu je, smatra Racinger, u biti ista tendencija pogubnog relativizovanja nekih temeljnih vrednosti hrišćanske civilizacije, koja se ispoljava, na primer, u legalizovanju homoseksualnih brakova, eksperimentima s ljudskim životom ili, pak, izjednačavanju crkava s raznim netradicionalnim oblicima religioznosti i sektama. Ovde je samo reč o političkom kontekstu, a fenomen je isti.

Kardinal je, zatim, ukazao na to da su „problem Turske“ i „problem islama“, u stvari, problem Evrope koja se nalazi na sudbonosnom raskršću. Ključno, ne samo političko, već i koncepcijsko, filozofsko pitanje, i opredeljenje, jeste: treba li Evropa da poseduje samo ekonomski ili i duhovno-kulturni identitet. Za njega lično dileme nema. Evropa može ostati Evropa samo ako uspe da očuva svoj istorijski uobličeni duhovno-kulturni, hrišćanski identitet. Podsetio je na to da su u kulturnom smislu objektivno hrišćani i evropski laici, pa čak i ateisti. Takozvana „realpolitika“ sklona je da ovo fundamentalno svojstvo evropskog čoveka previdi, zanemari, potisne, a u nekim slučajevima i svesno ukine kao uopšte relevantno u procesu globalizacije. Iz takvog proizvoljnog odnosa vrebaju mnoge opasnosti i prete vrednosna pometnja, moralni haos, a i otvoreni sukobi, što je, na žalost, već jasno vidljivo.

U slučaju uključivanja Turske u EU, ugrožena neće biti samo Evropa, već i Turska, odnosno njeno društvo, sa svojim tradicionalnim, stožernim vrednostima. Ono bi bilo stavljeno na tešku probu prilagođavanja laičkim i demokratskim parametrima evropskih društava. Bilo bi to, zapravo, nasilno ukidanje prava na prirodnu različitost i poravnavanje svih identitetskih osobenosti. Iako propoveda univerzalni nauk Hristov, Katolička crkva istorijski ne može biti za takav model osiromašujuće globalizacije, zaključio je Racinger. U daljem razgovoru, podstaknut jednim mojim konkretnim pitanjem, budući papa Benedikt XVI ocenio je da Sveta Stolica zasad nije formulisala jednoznačan stav o pitanju evrointegracije Turske, jer se ono primarno sagledava u političkoj, a manje u civilizacijskoj ravni, iako je svima jasno da je duhovno-kulturna dimenzija suštinska. Državni sekretarijat, koji se bavi spoljnom politikom, mora da uzima u obzir različite varijable, pa zato nastupa oprezno i uzdržano. Ne želi se zaoštravanje odnosa s muslimanima, pogotovo u trenutku kad na više tačaka u svetu bukti plamen nečega što bi moglo upućivati na „sudar civilizacija“. Osim toga, Vatikan mora da brine i o interesima i zaštiti hrišćanskih manjina u većinski muslimanskim zemljama, od kojih su neke izložene nasrtajima militantnog islamističkog fundamentalizma i terorizma. Kao nelagodnu, ali objašnjivu pojavu, kardinal je pomenuo podršku koju evrointegraciji Turske daju katolički biskupi u toj zemlji, a što je nedavno u jednoj izjavi nedvosmisleno obelodanio izmirski biskup Bernardini. Oni se, naime, nadaju da će kooperativnost s Erdoganovom vladom doprineti poboljšanju položaja malobrojne katoličke zajednice u Turskoj, a da će Turska na putu prema EU morati da unapredi svoj odnos prema inovernim manjinama. Iz podudarnih razloga, tursko priključivanje EU podržava i vaseljenski patrijarh Vartolomej, radi dobrobiti Vaseljenske patrijaršije i svoje pastve. Ipak, dodao je na kraju, možda dolazi vreme u kome će o svemu ovome morati da se zauzme i javno saopšti određeniji stav Crkve. Stekao sam utisak da Jozef Racinger zna da u Kuriji ima uticajnih časnika koji ne dele njegovu odlučnost i većma su podložni uvažavanju „duha vremena“ i skloniji taktičnom povlađivanju „političkoj korektnosti“. Potom je kardinal, za koga se tvrdi da je daleko od sveta i apolitičan, u nevezanom razgovoru, skačući s teme na temu, izneo niz krajnje zanimljivih i prodornih zapažanja o postavljanju pojedinih evropskih i svetskih činilaca na međunarodnoj sceni, uključujući i njegovu, odnosno Šrederovu Nemačku. Aktualnu konstelaciju u procesu širenja EU Racinger je, recimo, ocenio kao apsurdnu, gotovo kao političku i istorijsku aberaciju, jer se uveliko razmatra evrointegrisanje jedne neevropske, azijske države, kao što je Turska, dok pred vratima kandidature s neizvesnošću čekaju neporecivo evropske zemlje, kao što su Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonije, Moldavija, Ukrajina, pa čak i Rusija, iako je njena pozicija višestruko specifična.

Kad sam, izašavši iz palate „Svetog ureda“, pogledao na sat, video sam da mi je u razgovoru s kardinalom Jozefom Racingerom neosetno proleteo čitav sat! Ni u snu nisam mogao sanjati da ću toliko ostati. Prebirući naknadno po utiscima koje sam poneo iz tog po mnogo čemu dragocenog susreta s čovekom koji će samo pola godine kasnije postati rimski papa, zaključio sam da su me se od svega što sam čuo, racionalnosti, produbljenosti i sveobuhvatnosti vizije sveta koju je sasvim jednostavno izložio, od nepokolebljive čvrstine vere kojom je odisala njegova smirenost, najviše dojmile blagost i prirodnost u ophođenju. U smernosti Racingerovog držanja nisam osetio ni trunku pretvaranja ili usiljenosti, a sve vreme je odavao utisak kao da on treba nešto da nauči od mene, a ne ja od njega! Uz sve razlike koje ih mogu deliti, u tome me je snažno podsetio na patrijarha Pavla i na vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I. Zar se treba čuditi! Ne navodi li se smernost kao prva od sedam glavnih hrišćanskih vrlina? Možda i zato što je najređa.

(Specijalno za Danas iz knjige razgovora Miloša Jevtića s Darkom Tanaskovićem „Autonomija mišljenja“, Beograd, Partenon – Beogradska knjiga, 2009, 84-89)

I papa je čovek

Uskoro će se kardinali povući u konklavu, da uz blagoslov Svetog Duha izaberu novog papu. Od trenutka kad iz dimnjaka peći u Sikstinskoj kapeli pokulja beli dim, a jedan od kardinala se uz objavu „Habemus papam“ pojavi na balkonu Crkve Svetog Petra, taj kardinal postaje jedan od najmoćnijih i najuticajnijih, ali i najusamljenijih ljudi na planeti. Tako je bilo i s kardinalom Jozefom Racingerom, od onog dana pre osam godina, kad je, kao Benedikt XVI, „smerni težak u Božijem vinogradu“, nasledio papu Jovana Pavla II. I pre uzdizanja na Katedru Svetog Petra, ovaj povučeni nemački teolog i prefekt Kongregacije za doktrinu vere, nije bio mnogo poznat u javnosti, a i onoliko koliko je bio nije doprinosilo verodostojnom osvetljavanju njegovog ljudskog lika. Bio je više dehumanizovano otelovljenje jedne ne naročito omiljene institucije, van crkvenih krugova posebno izmistifikovane i ozloglašene, nego što je doživljavan kao čovek sa svim čovečjim svojstvima, uključujući i osećanja. Svojim istorijskim činom dobrovoljnog odstupanja s papske dužnosti Benedikt XVI prenuo je svet, pokazavši da je u punoj, pa i najvišoj meri čovek, i to veliki čovek. „Nego koji je najveći među vama neka bude kao najmanji, i koji je starješina neka bude kao sluga“, poučava Isus u „Jevanđelju po Luci“. U nekolikim prilikama bilo je moguće i ranije u ozbiljnom i strogom kardinalu Jozefu Racingeru prepoznati čoveka doslednog Hristovom zavetu čovekoljublja i ljubavi. To je moralo biti jasno onome ko nije propustio da čuje treperenje njegovog tronutog glasa dok se pred Crkvom Svetog Petra toplo opraštao od Jovana Pavla II ili pak jednostavne reči kojima se gotovo stidljivo i snebivljivo obratio vernicima okupljenim na istom trgu po izboru za poglavara svih katolika sveta. U svetlu nove realnosti nastale odlukom Benedikta XVI da ponovo postane Jozef Racinge, prvi papski „emeritus“, valjalo bi pažljivo pročitati tu njegovu tadašnju nastupnu i ovu sadašnju odstupnu besedu. Nijedna reč nije slučajno na svom mestu. A u knjizi-intervjuu „Svetlo sveta“ Benedikt XVI je još 2010. godine nedvosmisleno izneo svoj stav da papa „kada dođe do jasnog saznanja da psihički, fizički i duhovno više ne može da obavlja nalog svoje službe, tada ima pravo, a možda i obavezu, da odstupi“. Ali, ko još čita takve knjige?

Iz nekolikih susreta i razgovora s kardinalom Jozefom Racingerom i papom Benediktom XVI, kao najsnažniji utisak poneo sam osvedočenje u izuzetnu jednostavnost, skromnost i mudrost tog usrdnog „službenika Božijeg“ kome za života nije bilo dozvoljeno da ga svetska javnost upozna i kao čoveka. D. T.