Zašto u TV duelima na televizijama „opozicija“ nema nikakvu šansu?

Viđeno je to i u prethodnim vremenima, Miloševićevi kadrovi i vodonoše svih boja i partija bili su obično uspešniji u TV duelima od svojih protivnika i to bez obzira na to šta je u datom trenutku trebalo odbraniti i od koga. Isto je bilo i posle 2000-e, samo su na poluvremenu neki zamenili dresove, pa je jedno vreme izgledalo da je drugačije. Tako smo došli do mesta gde se sada nalazimo, u vreme koje po nekim elementima jednoumlja, svakojake netolerancije, idolatrije, lukrativnog poltronstva i podaništva iz straha nije mnogo drugačije od devedesetih.

Proteklih nedelja je bilo nekoliko slikovitih primera ovih „ravnopravnih“ polemika politički i vrednosno suprotstavljenih osoba. Ne moram da navodim imena, bitan je šablon, a za šablon je važnije da li sam u pravu ili ne od toga koju sam tačno emisiju gledao. Ionako je u svim tim emisijama isto. Osoba ‘A’ predstavite se: ja sam taj i taj, mislim da je danas u Srbiji sve u najboljem redu i ne bih da se ništa menja; osoba ‘B’: ja pripadam onima koji smatraju da se Srbija nalazi u političkoj i medijskoj diktaturi jedne partije i jednog čoveka i zato protestujem; ako čitalac ipak ne može bez konkretizacije, pod ‘A’ može da zamisli bilo koga od likova koji se svakodnevno pojavljuju u udarnim terminima Javnog servisa, a za ‘B’ može da uzme govornike na protestima ili nekog od potpisnika pisma podrške – na primer mene.

Kakav god da je ritam ovih emisija, uvek se događa sledeće: osoba ‘A’ je opuštena, priča bez zamuckivanja, takoreći veze i, nimalo obeshrabrena svojom fizičkom odbojnošću koju (možda) izaziva kod suprotstavljene strane, uspeva da izgovori svu svoju priču do kraja; malo o poslednjim uspesima vlasti, onda malo više o krađi opozicije, puno o psovanjima i pretnjama s protestnih skupova, ali nimalo o uvredama iz vlasti, malo o ovome – malo o onome i eto kraja emisije. Na drugoj strani, osobi ‘B’ malo toga polazi za glasom, ni pola od pripremljenog ne uspeva da izgovori, u najboljem slučaju razumeće je samo njeni istomišljenici.

Zašto u svim tęte-ŕ-tęte duelima osoba bliska vlasti uvek ode nasmejana lica i obavljenog posla, a ‘izazivač’ ispadne nepripremljen, nesiguran, uslovno rečeno, inferioran? Najlogičnije je da je i ovo posledica verbalne neravnopravnosti koja vlada i kod pravih političara, koja se ogleda i kroz tragikomično ponašanje mnogih medija, između ostalog, zbog toga su ovi protesti i aktivirani. U situaciji kada godinama unazad nismo videli ni jedan jedini, makar i polufer, TV duel Vrha Vlasti i nekoga iz opozicije, naivno je očekivati da na opštem planu javnog suprotstavljanja mišljenja može da bude bolje nego što jeste. Šta se sve moglo čuti u Narodnoj skupštini samo u poslednje dve godine i to od ljudi koji su legalno izabrani da se kroz njih čuje i naša reč? Javne skupštinske uvrede od strane brojnijih i jačih ostale su ili bez ikakve osude ili su stavljane u istu ravan sa izjavama, tvitovima ili napisima bilo koga ko je protiv vlasti. Kako se u takvim uslovima priprema za dijalog ili polemiku u nekim tobože ravnopravnim uslovima? Ja ću kao da kažem da nije u redu što živimo u državi u kojoj se jedan čovek pita za sve, ali moram da budem spreman da mi umesto komentara na to stigne pitanje: A šta kažeš za Đilasove milione? Nema novinara koji te od toga može zaštititi, čak i da želi. Ako uopšte sme da želi.

A može li se čovek od toga sâm zaštititi? Svakako najjednostavniji način jeste odbijanje takvih razgovora. Poput one dileme iz Crnog Gruje: „Da li da se kidamo s neprijateljem ili da begamo? Ili da iskombinujemo kidanje s beganjem?“. Ja sam za to, a vi me optužite za rezignaciju i defetizam. Ali ako do takvog razgovora ipak dođe, šta onda? I tu imam jedan predlog koji bi mogao da posluži dok ne smislimo neko bolje uputstvo; nešto što može da koristi ljudima da kada izražavaju svoje lično mišljenje i to za opštu korist, ne ispadaju smešni pred onima koji pričaju tuđe priče i to za svoj račun.

Moj predlog je da ceo razgovor bude samo jedna tema. Na primer: „Ljudi su izašli na ulice jer se predsednik države i jedne partije pita za sve, ja znam da to nikome dobra donelo nije, a u Srbiji se već više puta okrenulo po zlu, zato podržavam proteste, samo toliko! Dalje je važno ne nasedati na provokacije i zamene teza. Recimo: „Ne, gospodine, nisam rekao da ova vlada BAŠ NIŠTA nije uradila kako treba, nemam uvid u sav njen rad, ali imam u nešto drugo, vidim da svi iz vlasti govore kao jedan čovek i to mi smeta.“. Ili: „Pitate me za vešala na protestima i navodite mi greške prethodne vlasti i koga su sve i kako uvredili (već pomenuti) Crni Gruja ili Vitez Koja; to ne znam, ja sam građanin kome smeta što jedna partija i njen lider imaju neograničenu vlast, možemo li o tome? I da, nemojte da mešate stvari, hoću da znam šta mi odgovarate: ili vi uopšte ne mislite da se prevelika moć nalazi u rukama jednog čoveka ili se slažete da je tako, ali vam to ne smeta. To su, gospodine, dve odvojene stvari, idemo jedno po jedno; ne priznajem odgovore tipa dva u jedan u kojima nikad ne znam šta se u stvari negira.“ I tako dalje…

Ipak, da budemo realni, ne vredi ovaj moj plan ni zrna graška ako ne može da se sprovede u delo. A prema jednoj od poslednjih emisija koje sam gledao, sva ova uputstva bi se, barem u mom slučaju, raspršila kao mehur od sapunice. Verovatno bi se sve svelo samo jedno pitanje: „Profesore Božiću (ups, rekoh da nema imena, omače mi se), samo me jedno zanima, koliko ovo što Vi govorite košta? Nemojte se ustezati, nijedan iznos me ne može iznenaditi, zaprepastiću se jedino ako mi kažete da to radite za džabe.

Vraćamo se, dakle, na početak, čak i kada izgleda da događaj nije unapred pripremljen, sve dolazi na isto. Očito, bolji je prvi predlog, odustajanje. Čitajte Žaka Prevera, koji u jednoj pesmi kaže: “Ne idi tamo / sve je unapred udešeno / meč je lažiran ….. i pre nego se podigneš sa stolice opaliće te po glavudži iz sve snage …. udaraće te ispod pojasa …. i pašćeš rukama budalasto razapetim u pilovini…“ I u pesmi i u našoj stvarnosti krajnje posledice su nemoć i depresija, samo će u našoj stvarnosti depresija biti kolektivna.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU