Zašto učestvovati na izborima

To ne znači da budemo jednaki u nasilju, zločinu, zloupotrebama i korupciji, već izgradnju dovoljnih kapaciteta da u svakodnevnoj političkoj borbi zaštitimo građane koji trpe nasilje i nepravdu, naše članove i aktiviste koji su progonjeni zbog javnog delovanja, kao i demokratiju i ljudska prava u Srbiji u celini.

Dakle, iz ovoga nas neće izvući nikakav novi proglašeni mesija „građanske Srbije“, niti građani koji lupaju u šerpe i lonce, već – politička organizacija.

I to ona koja je sposobna da odbrani i oslobodi građane, i za koju istovremeno dovoljan broj ljudi smatra da ih njeni kandidati predstavljaju i promovišu njihove interese i vrednosti. Ili to, ili ništa.

Oni koji odbacuju izlazak na izbore, sanjaju o „nezadovoljnim građanima“ koji će se uskoro neminovno pojaviti na ulicama u poslednjem činu, kao deus ex-machina, i rešiti nas svih problema.

Aktivnim, samoorganizovanim građanima, kojima je „svega dosta“.

Međutim, zadovoljstvo i nezadovoljstvo građana su relativna stvar u kontekstu političkih promena.

Ako u društvu u jednom istorijskom trenutku postoje dobro organizovane opozicione političke formacije, koje vešto artikulišu nezadovoljstvo naroda, sa infrastrukturom i liderima doraslim zadatku, čak i mala zloupotreba vlasti dovoljna je da upali vatru.

U Srbiji je zloupotreba u poslednjih osam godina bilo na stotine. Ako takve organizacije ne postoje, narod može trpeti najužasniju vlast, poput ove koja postoji kod nas, nepravde i teror i narednih 50 godina, a da se ništa ne promeni.

Mi, nažalost, na opozicionoj sceni takvu organizaciju još nemamo, i moramo da je napravimo. Stoga je pitanje svih pitanja – kako se ona gradi?

Ona se ne stvara povlačenjem sa frontova. Sa terena među krug istomišljenika na Tviteru i Fejsbuku, iz gradova i sela na proteste u strogi centar Beograda. Pa ni povlačenjem sa najvažnijeg fronta, a to su izbori.

„Bojkot kampanja“ zasniva se na pogrešnom uverenju da su izbori „državna stvar“, da je to nešto što prirodno pripada vlasti, i da se izlaskom na izbore pokazuje pozitivan stav prema vlasti.

Međutim, izbori su „javna stvar“, oni jednako pripadaju svim građanima i političkim akterima. Izbori su društveni mehanizam za rešavanje sukoba.

Izbori pripadaju nama! Parlament pripada nama! Ako ih je neko uzurpirao i monopolisao, jedini način je da ih preotmemo i vratimo u zakonite okvire. Ako ne odmah u potpunosti, onda postupno, korak po korak.

Povlačenje sa položaja koji su povezani sa vlašću, i donose velike privilegije, jeste legitiman čin borbe i nepristajanja, pokazuje da se ne slažete sa onim što vlast radi. S druge strane, povlačenje iz skupštine i izbora, kakvi god oni bili, jeste povlačenje iz društva. Iz života.

„Bojkot kampanja“ plasira pogrešan stav da se izlaskom na izbore prihvata da su izborni uslovi regularni i da je vlast legitimna.

Da li to znači da je Zoran Đinđić prihvatao izborne uslove pred lokalne izbore 1996. godine ili predsedničke izbore 2000. godine, da je prihvatao Miloševićev režim, da se „prodao“? Ne, već je koalicija „Zajedno“ izašla na izbore 1996. kao autsajder, i u izbornim uslovima jednakim ili čak i gorim od današnjih, osvojila vlast u najvećim gradovima i preko 40 opština u Srbiji.

To je otvorilo vrata za 5. oktobar. Nasuprot tome, bojkotom izbora 1997. godine nije učinjeno ništa, već je napravljen korak unazad u opozicionoj borbi.

Kao alternativa glasanju navodi se pritisak na ulici.

Međutim, ulične demonstracije su postigle cilj samo 1997. i 2000. godine, kada je demokratska opozicija već prethodno izašla na izbore i pobedila, pa su mitinzi bili samo odbrana očigledne izborne pobede i sprečavanje naknadne krađe. U svim drugim situacijama, protesti i ulični „performansi“ nisu uspeli.

Dakle, pobeda se ne ostvaruje povlačenjem, već postepenim osvajanjem prostora u izbornom procesu, kroz izgradnju organizacije i zadobijanje poverenja birača širom Srbije. U tome će se sastojati buduća strategija Pokreta slobodnih građana.

Autor je poverenik za opštinu Stari grad Pokreta slobodnih građana