Zašto uporno ćute i spavaju univerzitetski nastavnici?

Radi se o univerzitetskoj zajednici Srbije, čijih je (tek?) oko 1.500 članova, u roku od, evo sada već mesec dana, potpisalo podršku protestima.

S obzirom na mesto i ulogu nauke i visokog obrazovanja u svakom društvu, kao i veličinu univerzitetske zajednice Srbije, nameće se pitanje odsustva zapaženijeg liderstva njene „univerzitetske elite“, ili barem njene podrške, protestima građana, koji iz nedelje u nedelju u sve većem broju izlaze na ulice sve većeg broja gradova. Obični ljudi oslobođeni straha šetaju ulicama velikih, ali još važnije, i malih gradova Srbije.

Šetaju i tamo gde ih od lokalnih moćnika i „zakona gvozdene štangle“ ne štite šetalačke rute pored stranih ambasada, prisustvo retkih slobodnih medija i nevladinih organizacija. I trpe posledice: premeštaju ih na slabije plaćena radna mesta, prete im otkazima, provlače ih kroz medijsko blato… Zašto onda oni koji su ipak zaštićeni kakvim-takvim pravilima sistematizacije radnih mesta i uslova napredovanja, kao što je slučaj zaposlenih na univerzitetima i naučnim institutima, uglavnom ćute? Zašto oni koji bi aktuelne društvene probleme Srbije trebalo da vide najjasnije i da u skladu sa odgovornošću najobrazovanijih u društvu ove javno demaskiraju, u velikom broju ćute?

Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje iz ličnog iskustva univerzitetskog nastavnika. Dakle, zašto spavaju univerzitetski nastavnici? Zašto se samo nekolicina profesora i saradnika zaposlenih (ili penzionisanih!) u nastavi i nauci u mojoj kući oglasila svojom podrškom protestima? Kako to da sam do sada u svim šetnjama „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu sreo samo jednog svog kolegu? Zašto nema onih sa kojima sam, zajedno sa studentima, šetao 1997. godine?

Kako to da moje kolege ne reaguju na stvari koje su protivne zdravom razumu, kao što su Vulinova tetka, Dačićevo koferče, kompletni fantomski idioti, nekompetentni ljudi sa kupljenim diplomama na visokim državnim pozicijama, predsednikovo zahvaljivanje opljačkanim penzionerima, paljenje kuće nepodobnog novinara…? (Ima li kraja? Mogao bih nabrajanjem da ispunim stranicu!). Ili, ako su ove teme „suviše političke“, a mi naučnici se „gadimo politike“, zašto ćutimo na poteze vlasti koji su u suprotnosti sa strukom, pa za dotirane fabrike u kojima se motaju kablovi obrazujemo studente najsavremenijim znanjima, na primer onima o funkcionalnoj hrani, ili onima iz IT, ili o nanotehnologijama, ili onima iz robotike? Zašto izostaju javne kritike predloga zakonskih rešenja koja će saradnike u nauci proterati sa fakulteta, i koja će i moj matični fakultet, inače lider u naučnim rezultatima na Univerzitetu, svesti na nivo jače srednje škole?

Mislim da su uzroci ćutanja mnogobrojni i slojeviti, a mogu se podeliti barem u dve grupe: „institucionalni“ i lični. Idemo redom. Prvo od institucija. Uvrežen je stav da rukovodstva budžetskih institucija moraju da budu bliska sa partijom na vlasti koja drži kasu. Naravno, ovo se pravda radi „dobrobiti institucije“, a nikako zbog nekih ličnih interesa. Pa je tako poželjno da je dekan član stranke na vlasti, ili ako nije, onda da je barem u svom javnom stavu „apolitičan“.

Na Univerzitetu u Novom Sadu situacija je čak komplikovanija: rukovodstva moraju biti bliska i onoj vlasti u Beogradu, a i ovoj u pokrajini, mada se najčešće radi o istoj partiji. U nekim slučajevima situacija se dodatno komplikuje ukoliko se vlast umeša u izbore, javnim ili tajnim dogovorima. Hajde na trenutak da zamislimo neki fakultet, na nekom univerzitetu, kome je, recimo, u oslobađanju od otuđenog rukovodstva koje je uzurpiralo vlast, podredilo opšte interese ličnim interesima, bezočno kršilo Statut, rečju: radilo šta je htelo, pomogla naprednjačka vlast. Naravno, nameće se pitanje povoda za ovakvu „pomoć“: da li bi ona usledila zbog neodgovarajuće (žute!) boje pomenute interesne grupe, ili možda zbog protivkandidata na izborima za dekana, koja bi (protivkandidat) bila neke druge boje, ili drugih afiniteta?

Kako je život čudan: sa vlasti bi ONE smenili OVI, koji bi mogli da se zakunu u način rada ONIH… samo da su se ti ONI prethodni setili i da usput veličaju Predsednika! I da ne postoji protivkandidat mio vlastima! Pretpostavimo, takođe, da isti protivkandidat, nakon gubitka na izborima za dekana, osvane na jednoj mnogo višoj funkciji na univerzitetu, te tako još više „podigne dug“ hipotetičnog fakulteta prema vlastima. Mislite da već preterujem u pretpostavkama? Ali setite se da je manir ove vlasti da manji skandal zatrpava većim. Setite se ministra sa javno ispoljenom mizoginijom koji je zatim osvanuo kao čuvar naših misli, naših telefona, kao naš fotograf na narodnim protestima… Kako god, nakon svega, oslobođeni Brod ovog izmišljenog fakulteta veselo i smelo uzima kurs ka horizontima vrhunskih naučnih i pedagoških dostignuća… ne uviđajući da je čvrstim „dužničkim“ lancima privezan za pristan zvani SNS.

I to je jedan te isti problem koji imaju rukovodstva svih budžetskih institucija: kako se suprotstaviti „dobročiniteljima“ koji daju pare? Pri tome se previđa da pare nisu njihove, nego su pare ovog naroda koji zaslužuje najbolje obrazovanje i najbolju nauku. Ne znam da li bi se novo, mlado i iznad svega kvalitetno rukovodstvo, koje bi nakon oslobađanja izabrali nastavnici dotičnog zamišljenog fakulteta, izjasnilo o tvrdnji da nauka nije potrebna univerzitetima, ili o novom tehnološkom kursu zemlje kao raju za motanje kablova, dok inženjere školujemo za Nemačku, Holandiju, Norvešku (ovo nije metafora, ovo su destinacije naših svršenih studenata već godinama!). Ukoliko bi reagovali, to je dobro, ali bi morali da se potrude da takav stav dođe do javnosti. U protivnom, u medijskom SNS mraku, izostanak informacija te vrste ličio bi na neko dužničko ropstvo, kao, gledaš svoja posla, ćutiš i radiš… Kao, taj „dug“, a i lepo građansko vaspitanje, „obavezuju“ ovo i ina rukovodstva da se ne izjašnjavaju o važnim stvarima društvenog života.

Među zaposlenima na istom zamišljenom fakultetu, a možda i na univerzitetima širom Srbije, svako ima svoj razlog za dubok san. Deo njih, čak onih politički najaktivnijih u periodu prethodne vlasti, zaposlio je svoju decu na univerzitetu, tako da bi sada „talasanje“ sa njihove strane moglo da „ometa decu u razvoju“. Deo tek čeka da zaposli decu na univerzitetu u najboljem duhu izreke „od oca je ostanulo sinu“. Deo je delokrug svog rada, koji je decenijama razvijan iz budžeta, preneo u svoje lične biznise. Jer, „znanje je roba!“… (koliko sam samo puta ovo pranje savesti slušao od bivših visokih dužnosnika sa raznih univerziteta!). Mora se ipak reći da je na takvim privatnim obrazovnim biznisima kvalitet najčešće nesporan, ali o kriterijumima prolaznosti možemo diskutovati. Dalje, deo zaposlenih pod sloganom „gledam svoja posla“ u stvari troši svoje sitne sinekure čekajući penziju. Jer svaki dinar je bitan, ne zna se šta vreme donosi… Deo čeka izbor u zvanje redovnog profesora, tj. stalno radno mesto… „pa će im onda sve reći…“. Deo ćuti u akademskim visinama čekajući neke naredne izbore u neka naučna društva. Neki se boje,… imaju decu… („… a mi ostali kod kuće imamo mačke…?“, kako reče Viktor Ivančić). A svi oni zajedno vaspitavaju omladinu sa osnovnim ciljem stvaranja mladih slobodnomislećih akademskih ljudi.

Bojim se da će rezultat izostati. Sve dok rukovodstva svih budžetskih institucija, u ovom slučaju univerziteta, ne shvate da ne smeju da budu talac politike i da nikom ništa nisu „dužni“ i dok ne kažu jasno i glasno šta misle barem o onom delu društvene stvarnosti koji se odnosi na delokrug njihovog rada, i to po cenu svoje smene, onaj Brod i dalje će biti vezan onim lancem za ono pristanište. Prosto, treba znati da fukara ima svuda, da su različitih boja, da su nekada jedna drugoj suprotstavljene, ali da su u suštini iste i da uvek daju isti rezultat, a to je derogiranje svakog društvenog kvaliteta. Međutim, dok ovo, kao i ostala rukovodstva na svim nivoima u društvu svoje ćutanje u odnosu na narodni protest (mogu da?) pravdaju zaštitom institucije koju predstavljaju (nedavno je gromko odjeknulo ćutanje na istu temu predsednika SANU i rektora BU), univerzitetski nastavnici i naučnici na to nemaju pravo jer im je traganje za istinom i saopštavanje istine u opisu posla. Prosto, nauka je po definiciji traganje za istinom. A istina je danas na ulici i glasi: car je go! Na zaposlenima na univerzitetima je, zapravo, i najveća odgovornost. Sve dok univerzitetski naučnici i nastavnici Srbije svojim imenom i prezimenom ne stanu ispred svog naroda koji se trenutno zove „1 od 5 miliona“, a među njima su i njihovi studenti, oni neće raditi svoj posao.

Autor je redovni profesor u penziji Univerziteta u Novom Sadu