Zašto više ne gledamo vesterne

Ambijent Divljeg zapada, pitoreskna priroda ogolelih planina Arizone, veličanstvena Dolina spomenika, nepregledne prerije, poštanska kola, bitke sa Indijancima, obračuni razbojničkih bandi, jurnjava na konjima, pesničenja silnih momaka ili pijančenja u salunima zaustavljali su dah publike željne avantura.

Tamo je često dolazilo i do sprege između kriminalaca i lokalnog šerifa.

Po meri i ukusu takve publike kreiran je prototip idealnog kauboja (Hollywood cowboy), koji je osim fizički markantne pojave bio neustrašiv, brz na revolveru, odan izabranici svoga srca i privržen pravdi i zakonima svoje zemlje.

Nezaboravni su revolveraški dvoboji i tuče golim pesnicama glavnih ličnosti vestern filmova.

Vernim filmofilima ostaju u pamćenju scene, poput „makljaže“ Džona Vejna i Montgomerija Klifta u čuvenom klasiku Hauarda Hoksa „Crvena reka“ (Red River, 1948), Džejmsa Stjuarta i Artura Kenedija u „kaubojcu“ Entonija Mena „Na okuci reke“ (Bend of the River, 1952), Alana Lada i Vana Heflina u „Šejnu“ Džordža Stivensa (Shane, 1953) ili Gregorija Peka i Čarltona Hestona u Vajlerovoj „Velikoj zemlji“ (The Big Country, 1958). Antologijska su i sva ona pesničenja u kojima ima istinskog fer-pleja, počevši od „nemih“ protagonista Vilijema Harta i Toma Miksa preko Rendolfa Skota, Odija Marfija, Gerija Kupera, Kirka Daglasa, Berta Lankastera, pa sve do Pekinpoovih nemilosrdnih tabadžija.

U kulturnosociološkom smislu vestern pripada maskulinističkim kulturama.

Edgar Moren otkriva da se on pravi po formuli „a girl and a gun“, pri čemu su vestern devojke iliti „kaubojke“ dobrovoljno pristajale da budu podređene u okviru jedne mačo iliti čisto muške kulture.

Čini se da se današnji gledalac, pak, zasitio ovih junaka „bez mane i straha“.

Vestern filmovi zasigurno nisu više u vrhu popularnosti, za šta postoji mnogo razloga.

Manji broj njih tiče se njihovog umetničkog kvaliteta i estetske strukture, a većina se odnosi na promene u društvu koje su nastupile u novom milenijumu.

Na talasu društvenih promena došlo je i do evolucije ukusa filmske publike.

U tom smislu sociologija je, po prirodi stvari, najpozvanija da razmotri sva ona pitanja koja ulaze u domen relacije: transformacija društva – oscilacije filmskog ukusa.

Pošto je estetski ukus slojevita kategorija, onda i pomeranje filmskog ukusa ka nekim drugim žanrovima mora biti podvrgnuto relevantnom empirijskom istraživanju i kontekstualnoj analizi – od evidencije ka interpretaciji.

No, ovog puta autor će se osloniti prevashodno na svoje filmološko znanje i bogato iskustvo filmofila, aktuelizovati ga, prebaciti u kulturni milje srpskoga društva i potom dati jedan kroki koji će, po pretpostavci, zadovoljiti potrebe skromnog publicističkog osvrta.

Srbija jeste deo sveta, ali ovog puta nećemo se baviti svetskim temama već ćemo ostati u sopstvenom dvorištu.

Apropo manje popularnosti vestern filmova i svega onoga što se događa „in vivo“ na ulicama naših gradova – u vesternima je oslikan Divlji zapad u kome su zakon, a sa njim i pravda nemoćni pred pojavama koje su verni pratioci svih anomičnih društava u kojima vladaju haos, nasilje i bezakonje.

Svega toga ima i danas u Srbiji. Modernom gledaocu napred opisano više nije interesantno gledati na filmskom platnu jer se u savremenim varijantama sve ovo kao preslikano može videti u realnom životu.

Ukratko: fikciju je zamenila stvarnost.

Umesto napada na diližanse i vozove, mi smo svedoci presretanja i napada kriminalaca na poštanske i bankarske automobile koji prevoze velike količine novca; ni oružane pljačke banaka (marketa, menjačnica, benzinskih pumpi) od strane maskiranih razbojnika nisu nikakva retkost; sukobi između belaca i „crvenokožaca“ kod nas nadomešteni su napadima na sve one koji su različiti – po naciji, veri, seksualnoj orijentaciji (Romi, izbeglice, homoseksualci, transvestiti); danas nema kauboja koji na konjima jure prerijom – njih su zamenili maskirani kriminalci koji umesto konja koriste moćne automobile; krađe stoke ustupile su mesto nečemu unosnijem, a to su razne novčane transakcije, „pranja“ novca ili dilovanje drogom; umesto u salunima, pijanke i tuče se dešavaju u kafićima ili kockarnicama; što se devojaka tiče, i one su kao u vestern filmovima prisutne u životu savremenih krimosa, takođe kao manje bitne i dobrovoljno u drugom planu; napokon, u Srbiji ne manjka ni prodaja oružja nekim drugim „indijancima“.

Trgovinu naoružanjem u datom slučaju omogućio je svom ocu niko drugi do glavom i bradom ministar policije! Sve u svemu: u Srbiji kao i na Zapadu – ništa novo.

Razlika se eventualno može prepoznati samo u novim društvenim okolnostima i modernoj tehnologiji – zastarele koltove i „vinčesterke“ zamenili su magnumi, hekleri i snajperke.

Fizička sukobljavanja, tuče, lukavstva, potere i zasede, što skupa čini prototip klasičnog vesterna, u svemu nalikuju obračunima koje su devedesetih među sobom vodili „žestoki momci sa beogradskog asfalta“, inače pripadnici različitih klanova (zemunski, voždovački, novobeogradski, klan sa Zvezdare).

Ni danas ne manjkaju surovi obračuni koje vode razne navijačke (huliganske) grupe ili narko-dileri tipa škaljarskog i kavačkog klana.

Oni možda nisu živopisni i atraktivni poput svojih slavnih prethodnika, ali su zato ništa manje žestoki i nemilosrdni u obračunima sa svojim suparnicima.

Kod njih su uvek u pitanju ogromne svote novca i sticanje društvenog (povlašćenog) „statusa“, što nije lako i moguće bez konspirativne saradnje sa vlastima.

Neke tuče u našoj stvarnosti i pred našim očima čak prevazilaze okrutnost obračuna koje smo gledali u filmovima, zbog čega su i vesterni izgubili nekadašnju magičnu privlačnost.

Skorašnji primer nečuvene brutalnosti je onaj u Novom Sadu, kada je već onesvešćenom čoveku siledžija zverski polomio obe podlaktice!

Jezivije nego na filmu.

Na kraju, događalo se, ali je bila prava retkost da u vesternima revolveraši pucaju protivniku u leđa (što se smatralo krajnje nečasnim činom), dok je kod nas u poslednjih dvadeset godina bilo više ubistava na taj najbrutalniji i najkukavičkiji način. Najpoznatija „streljanja“ u leđa izvršena su nad dvojicom naših istaknutih političkih lidera – jedan je bio premijer, a drugi vođa male opozicione stranke sa Kosova i Metohije.

Ako se sve to odvija u realnom životu, pred našim očima, i ako smo na sve to oguglali, postavlja se pitanje: čemu onda vestern filmovi?

Autor je sociolog kulture i filmolog